(FOTO) „Nekad su čistačice imale veće plate od ministara!”: Reportaža iz Crvenke otkriva kako Rusi i Ukrajinci dižu cene kirija, a meštani i dalje sanjaju moćnu industriju!

Parkiramo u centru mesta, ispred srpske pravoslavne crkve Svetog Save i izlećemo pravo na baru. Tipujemo da je po povratku neće biti, jer nas je sparina u sekundi ošamutila, zbog čega smo pohitali pod prvi hlad, kog, na svu sreću, u Crvenki još uvek ima.

Stižemo na blef, a tako vala i biramo sagovornike, što se ovog puta ispostavilo kao pun pogodak. Izgleda da su u Crvenki svakog dana svi raposloženi za družbu...

Najpre okušavamo sreću u prvom kafiću na koji nalećemo, te se pridružujemo jednom dvojcu – ocu i sinu koji su želeli da ostanu anonimni – doduše, rodom iz (daleke) Nove Crvenke, ali koji su veći deo svojih života proveli upravo u ovom veleselu od oko 7.000 stanovnika (kako kaže poslednji popis, iliti oko 5.000 ljudi na spavanju, kako nam kažu meštani). Stariji sagovornik je bio profesor istorije (premda bi mu možda bolje „ležala” filozofija, naš je skromni zaključak), dok je mlađi takoreći programer, pravi predstavnik novijih generacija koje mogu da rade odakle god požele, sve dok ima interneta.

– Ovako napišite: „Građani Crvenke su pili produženi espreso i mi smo naišli, a oni su počeli da zanovetaju i mi nismo napravili reportažu kakvu smo planirali” – savetuje nam „matori”, a on ne zna da mi baš takve reportaže, neplanirane, najviše i volimo. – Mi smo u raskoraku između dva mesta i ne znamo dokle ćemo biti tako raskrečeni. Činjenica je da ni Crvenka ni Nova Crvenka nemaju više autohtonog stanovništva, nego jedni dolaze, drugi odlaze, groblja se pune, a mesta smanjuju.

Lepo kažemo da smo zatekli filozofa, a ne istoričara. Doduše, penzija je zanimljivo zanimanje onima koji je dožive i znaju kako da je iskoriste. A mi mlađi... Pa, na nama je da gledamo i učimo. I možda malo manje filozofiramo!

– Crvenka je urbanije mesto, sve je pristupačnije, ima više mogućnosti za mlade, a kako je „na drumu”, kad treba nekud da se ide, lakše je otići odavde – kaže sin, napominjući da se jedino zbog (do)školovanja i noćnih izlazaka mora ići u veća mesta. – Mogu da zamislim da budem ovde do kraja života, iako Crvenka zamire, makar deluje da ka tome ide.

Kako nam je objasnio mlađani sagovornik, iznajmljivanje stanova u Crvenki se kreće od 100 do 200 evra, a cenu „diktiraju” doseljeni Rusi i Ukrajinci. Takođe, kada je reč o placevima, mogu se kupiti od 15.000 evra, a kuće su i do 100.000.

Nešto se crveni u srcu Bačke

Prema urbarskim knjigama kaločke biskupije mesto i ime Crvenka spominje se još 1543. godine, međutim u turskim spisima tog doba ovog naselje pak nije bilo. Ipak, Crvenka je definitvno postojala 1785. godine, kada je ovo mesto imalo pet poprečnih ulica i 500 kuća u kojima je živelo 2.500 uglavnom nemačkih kolonista.

Prema popisu iz 1900. godine, Crvenka je imala više od 7.500 stanovnika – veliku većinu su činili Nemci, potom Mađari, Srbi, Hrvati, Slovaci, Jevreji, Rusini i drugi. Do 1909. ovo mesto je imalo poštu, telegraf, železničku stanicu, čitaonicu, kazino, četiri manje fabrike mašina, četiri ciglane, dva mlina, jednu krečanu, fabriku maslaca i sira... Međutim, ozbiljniji razvoj industrije počinje 1912. godine kada se otvara fabrika šećera, da bi joj se 11 godina kasnije pridružila i špiritana. Nakon decenije Crvenka je imala čak 199 zanatskih radnji i brojala oko 11.000 stanovnika.

Po završetku Drugog svetskog rata Nemci su iseljeni, a u Crvenku su se doselili kolonisti mahom iz Crne Gore.

Kada je reč o imenu – postoji nekoliko pretpostavki, a dve su najprihvatljivije. Jedna verzija ukazuje na to da je mesto dobilo ime po crvenkastoj zemlji, a druga po crvenim bulkama.

Iz minuta u minut sunce je dostizalo svoj zenit, a svako parče betona i behatona sve više je isparavalo, te nam je pravi spas došao u čaši limunade u obližnjoj poslastičarnici „Kapri”, gde smo pronašli naše sledeće sagovornike i dašak rashlađenja.

– Sad ću ja da vam kažem kakva je ovde situacija – preuzima reč vlasnik „Kaprija” Serap Redžeplar, inače Kuljanin koji se vezao za Crvenku, te u nju već 15-ak godina svakodnevno dolazi na posao. – Ja sam ta generacija, srednje doba, koja je pitomija i vedrija. Mnogi faktori utiču na to što nam fale mladi od 20 do 30 godina. Nema posla ili je slabije plaćen. A nekad su u špiritani čistačice imale veće plate od ministara! Ali Crvenka je specifično mesto, jer su ljudi ovde uporni. Imamo mnogo talentovanih meštana i sportista sa olimpijskim medaljama. Ljudi su vedri, ja to najbolje vidim jer radim sa svima od tri do 93 godine. Kad ih upoznaš, to je to, a mir koji ovde imaš ne može da se kupi!

Naravno, nerealno je zamišljati usred Crvenke mir onakvim kako ga žive meštani još manjih sredina, a naročito kada im se održava tradicionalna majska manifestacija.

– Najlepše nam je kad su u toku „Slatki dani”, tada nas bude mnogo, kao nekad – priča nam Veselko Samardžija, posebno se osvrćući na sedamdesete godine kada se, kako tvrdi, najbolje živelo. – Dosta toga se promenilo od tad. Ovde u centru je nekad bila pijaca, autobuska stanica, najžalije mi je starog jezgra koje su srušili da bi napravili zgradu, drveća je bilo u tri reda, bila su mesta u kojima su se održavale velike proslave, dolazili su sa svih strana, kanal nam je bio čist i plovan...

Na kanalu DTD sad se može samo pecati i videti pokoja kornjača, ali i uživati u pogledu na Crvenku i industriju.

– Ovo je nekad bilo privredno mesto, imalo je jednu od jačih industrija u staroj Jugoslaviji – podseća Ferid Fetahović, čije ime na arapskom, kako kaže, znači jedinstven, poseban. – Od tri banke, dve su nam zatvorili, a sad je pitanje opstanka i Šećerane. Jedino se nadamo „osmehu Vojvodine”, putu koji će da nas poveže sa ostatkom. Znate, mi ovde imamo sve neophodne sirovine, zato nam je najneophodnije da se podigne neki prehrambeni pogon da ljudi imaju gde da rade, a ne da i dalje migriraju.

Kratko i jasno. Skromno i realno.