(ФОТО) „Некад су чистачице имале веће плате од министара!”: Репортажа из Црвенке открива како Руси и Украјинци дижу цене кирија, а мештани и даље сањају моћну индустрију!
Хоће киша – неће киша. Прогноза је претила невременом, али оно је ноншалантно заобишло Нови Сад, док је, испоставило се касније, Црвенку фино поквасило.
Паркирамо у центру места, испред српске православне цркве Светог Саве и излећемо право на бару. Типујемо да је по повратку неће бити, јер нас је спарина у секунди ошамутила, због чега смо похитали под први хлад, ког, на сву срећу, у Црвенки још увек има.
Стижемо на блеф, а тако вала и бирамо саговорнике, што се овог пута испоставило као пун погодак. Изгледа да су у Црвенки сваког дана сви рапосложени за дружбу...
Најпре окушавамо срећу у првом кафићу на који налећемо, те се придружујемо једном двојцу – оцу и сину који су желели да остану анонимни – додуше, родом из (далеке) Нове Црвенке, али који су већи део својих живота провели управо у овом велеселу од око 7.000 становника (како каже последњи попис, илити око 5.000 људи на спавању, како нам кажу мештани). Старији саговорник је био професор историје (премда би му можда боље „лежала” филозофија, наш је скромни закључак), док је млађи такорећи програмер, прави представник новијих генерација које могу да раде одакле год пожеле, све док има интернета.
– Овако напишите: „Грађани Црвенке су пили продужени еспресо и ми смо наишли, а они су почели да зановетају и ми нисмо направили репортажу какву смо планирали” – саветује нам „матори”, а он не зна да ми баш такве репортаже, непланиране, највише и волимо. – Ми смо у раскораку између два места и не знамо докле ћемо бити тако раскречени. Чињеница је да ни Црвенка ни Нова Црвенка немају више аутохтоног становништва, него једни долазе, други одлазе, гробља се пуне, а места смањују.
Лепо кажемо да смо затекли филозофа, а не историчара. Додуше, пензија је занимљиво занимање онима који је доживе и знају како да је искористе. А ми млађи... Па, на нама је да гледамо и учимо. И можда мало мање филозофирамо!
– Црвенка је урбаније место, све је приступачније, има више могућности за младе, а како је „на друму”, кад треба некуд да се иде, лакше је отићи одавде – каже син, напомињући да се једино због (до)школовања и ноћних излазака мора ићи у већа места. – Могу да замислим да будем овде до краја живота, иако Црвенка замире, макар делује да ка томе иде.
Како нам је објаснио млађани саговорник, изнајмљивање станова у Црвенки се креће од 100 до 200 евра, а цену „диктирају” досељени Руси и Украјинци. Такође, када је реч о плацевима, могу се купити од 15.000 евра, а куће су и до 100.000.
Нешто се црвени у срцу Бачке
Према урбарским књигама калочке бискупије место и име Црвенка спомиње се још 1543. године, међутим у турским списима тог доба овог насеље пак није било. Ипак, Црвенка је дефинитвно постојала 1785. године, када је ово место имало пет попречних улица и 500 кућа у којима је живело 2.500 углавном немачких колониста.
Према попису из 1900. године, Црвенка је имала више од 7.500 становника – велику већину су чинили Немци, потом Мађари, Срби, Хрвати, Словаци, Јевреји, Русини и други. До 1909. ово место је имало пошту, телеграф, железничку станицу, читаоницу, казино, четири мање фабрике машина, четири циглане, два млина, једну кречану, фабрику маслаца и сира... Међутим, озбиљнији развој индустрије почиње 1912. године када се отвара фабрика шећера, да би јој се 11 година касније придружила и шпиритана. Након деценије Црвенка је имала чак 199 занатских радњи и бројала око 11.000 становника.
По завршетку Другог светског рата Немци су исељени, а у Црвенку су се доселили колонисти махом из Црне Горе.
Када је реч о имену – постоји неколико претпоставки, а две су најприхватљивије. Једна верзија указује на то да је место добило име по црвенкастој земљи, а друга по црвеним булкама.
Из минута у минут сунце је достизало свој зенит, а свако парче бетона и бехатона све више је испаравало, те нам је прави спас дошао у чаши лимунаде у оближњој посластичарници „Капри”, где смо пронашли наше следеће саговорнике и дашак расхлађења.
– Сад ћу ја да вам кажем каква је овде ситуација – преузима реч власник „Каприја” Серап Реџеплар, иначе Куљанин који се везао за Црвенку, те у њу већ 15-ак година свакодневно долази на посао. – Ја сам та генерација, средње доба, која је питомија и ведрија. Многи фактори утичу на то што нам фале млади од 20 до 30 година. Нема посла или је слабије плаћен. А некад су у шпиритани чистачице имале веће плате од министара! Али Црвенка је специфично место, јер су људи овде упорни. Имамо много талентованих мештана и спортиста са олимпијским медаљама. Људи су ведри, ја то најбоље видим јер радим са свима од три до 93 године. Кад их упознаш, то је то, а мир који овде имаш не може да се купи!
Наравно, нереално је замишљати усред Црвенке мир онаквим како га живе мештани још мањих средина, а нарочито када им се одржава традиционална мајска манифестација.
– Најлепше нам је кад су у току „Слатки дани”, тада нас буде много, као некад – прича нам Веселко Самарџија, посебно се осврћући на седамдесете године када се, како тврди, најбоље живело. – Доста тога се променило од тад. Овде у центру је некад била пијаца, аутобуска станица, најжалије ми је старог језгра које су срушили да би направили зграду, дрвећа је било у три реда, била су места у којима су се одржавале велике прославе, долазили су са свих страна, канал нам је био чист и плован...
На каналу ДТД сад се може само пецати и видети покоја корњача, али и уживати у погледу на Црвенку и индустрију.
– Ово је некад било привредно место, имало је једну од јачих индустрија у старој Југославији – подсећа Ферид Фетаховић, чије име на арапском, како каже, значи јединствен, посебан. – Од три банке, две су нам затворили, а сад је питање опстанка и Шећеране. Једино се надамо „осмеху Војводине”, путу који ће да нас повеже са остатком. Знате, ми овде имамо све неопходне сировине, зато нам је најнеопходније да се подигне неки прехрамбени погон да људи имају где да раде, а не да и даље мигрирају.
Кратко и јасно. Скромно и реално.
