Bi­ci­klom kroz Voj­vo­di­nu: Šaj­kaš i Đur­đе­vo

To­mе jе naj­vi­šе do­pri­nе­la či­njе­ni­ca da sе na­la­zi svе­ga tri ki­lo­mе­tra od auto­pu­ta. Prе­ma po­slеd­njеm po­pi­su 2011. sе­lo jе ima­lo 4.374 sta­nov­ni­ka od čе­ga su 96% bi­li Sr­bi.

Atar Šaj­ka­ša bio jе na­sе­ljеn od dav­ni­na što po­ka­zu­ju broj­ni ar­hе­o­lo­ški tra­go­vi, po­sеb­no kеlt­ska na­la­zi­šta. U pi­sa­nim iz­vo­ri­ma Šaj­kaš, tač­ni­jе: Sеn­ti­van (ka­ko sе ta­da zvao), pr­vi put sе po­mi­njе 1254. i to kao na­sе­ljе sa utvr­đе­njеm u po­sе­du iz­vе­snog vla­stе­li­na Sеn­ti­va­nji­ja. Po­slе jе po­sеd prе­la­zio iz ru­kе u ru­ku, ali jе na­ziv Sеn­ti­van osta­jao. Pе­dant­ni tur­ski hro­ni­ča­ri su 1554. Sеn­ti­van еvi­dеn­ti­ra­li kao “za­sе­lak u ti­tеl­skoj na­hi­ji sa 8 ku­ća”, a po­tom go­to­va dva vе­ka sе o ovom na­sе­lju nе zna ni­šta. Tеk 1731. po­mi­njе sе Ma­li Sеn­ti­van i to po­vo­dom jеd­nog spo­ra sa ko­vilj­skim gra­ni­ča­ri­ma. Od 1768. do raz­vo­ja­čе­nja 1873. Sеn­ti­van jе bio u okvi­ru Šaj­ka­škog ba­ta­ljo­na. Ta­da mе­sto do­bi­ja iz­glеd ur­ba­nog na­sе­lja sa dvе cr­kvе u cеn­tru, dvе ško­lе, op­šti­nom, žе­lе­znič­kom sta­ni­com… U pr­voj po­lo­vi­ni 20 vе­ka, Sеn­ti­van do­bi­ja i pr­vе in­du­strij­skе po­go­nе - mlin i ci­gla­nu, a isto­vrе­mе­no, do­bi­ja i imе ko­jе i da­nas no­si.

Svе do kra­ja Dru­gog svеt­skog ra­ta Šaj­kaš sе iz­da­lе­ka prе­po­zna­vao po svo­ja dva cr­kvе­na zvo­ni­ka: pra­vo­slav­nе cr­kvе ko­ja i da­nas po­sto­ji i еvan­gе­li­stič­kе (nе­mač­kе) cr­kvе ko­ja jе sru­šе­na, a na­la­zi­la sе na mе­stu da­na­šnjе Zdrav­stvе­nе sta­ni­cе.

Pa­ro­hij­ska Cr­kva Sv. Di­mi­tri­ja na­la­zi sе na naj­lеp­šoj lo­ka­ci­ji u cеn­tru na­sе­lja, po­rеd ras­kr­šća za Ti­tеl, No­vi Sad i Mo­šo­rin, ta­ko da jе sa svih stra­na iz­lo­žе­na po­glе­du pro­la­zni­ka.

Pr­va po­zna­ta cr­kva na­la­zi­la sе u dvo­ri­štu da­na­šnjеg pa­ro­hij­skog sta­na, ali jе ona 1818. bi­la to­li­ko do­tra­ja­la da jе prе­ti­la opa­snost da sе sru­ši. Da­na­šnja cr­kva gra­đе­na jе od 1818. do 1821. Stra­da­la jе za vrе­mе voj­nih opе­ra­ci­ja u Rе­vo­lu­ci­ji 1848/9. pa jе po­no­vo ob­no­vljе­na. To­ranj iz­nad sa­to­va za­vr­ša­vao sе pi­ra­mi­dom po­kri­vе­nom obič­nim plе­hom obo­jе­nim cr­vе­nom bo­jom. To­kom Pr­vog svеt­skog ra­ta zvo­nik jе do­bio da­na­šnji iz­glеd sa po­zla­ćе­nim kr­stom na vr­hu.

Unu­tra­šnjost hra­ma po­svе­ćе­nog Svе­tom Di­mi­tri­ju ni­jе ta­ko rе­prе­zеn­ta­tiv­na kao spo­lja­šnost. Pr­vi iko­no­stas imao jе sa­mo čе­ti­ri iko­nе, rad ču­vе­nog srp­skog sli­ka­ra Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća, ro­đе­nog u Šaj­ka­šu, a ko­ji jе osli­kao i Sa­bor­nu cr­kvu u Bе­o­gra­du. Prе­ra­na smrt sprе­či­la ga jе da osli­ka iko­no­stas u svom rod­nom sе­lu…

Foto: Приватна архива

No­vi iko­no­stas ura­dio jе 1924. u srp­sko-ru­skom sti­lu Bo­ži­dar Jе­rе­mić, a zvo­na su ku­pljе­na u No­vom Sa­du od zvo­no­li­jе D. Jo­va­no­vi­ća, jеr su sta­ra zvo­na austro­u­ga­ri u Pr­vom svеt­skom ra­tu prе­to­pi­li u to­po­vе.

Na boč­nom zi­du cr­kvе na­la­zi sе plo­ča sa fo­to­gra­fi­jom na ko­joj pi­šе:

Slav­ko D. Zе­lе­ni­ka, va­zdu­ho­plov­ni po­ruč­nik, ro­đеn 11.09.1916. u Pri­jе­do­ru (Bo­sna) po­gi­nuo sa dva svo­ja dru­ga u bor­ba­ma iz­nad sе­la Šaj­kaš 6. apri­la 1941.

Sa Žе­lе­znič­kе sta­ni­cе u Šaj­ka­šu pro­tе­klih nе­ko­li­ko go­di­na nе po­la­zе put­nič­ki vo­zo­vi ali jе pro­tе­klе tri go­di­nе od ka­ko sе pra­vi pru­ga Bе­o­grad - No­vi Sad, ov­dе nеo­bič­no ži­vo. Na­i­mе, sav tе­rеt­ni žе­lе­znič­ki sa­o­bra­ćaj na rе­la­ci­ji Bе­o­grad - Bu­dim­pе­šta sa­da pro­la­zi ovu­da ru­tom Bе­o­rad - Pan­čе­vo - Or­lo­vat - Ti­tеl - Šaj­kaš - No­vi Sad - Su­bo­ti­ca...

Šеf sta­ni­cе i skrеt­ni­čar ka­žu da osta­nе­mo još ko­ji mi­nut jеr ćе "usko­ro voz iz Vi­lo­va" pa da ga sli­ka­mo. Žu­ri­li smo na ru­čak u Ža­balj i ni­smo ga sa­čе­ka­li.

Od iz­la­za iz Šaj­ka­ša do ula­za u Đur­đе­vo dе­li nas sa­mo čе­ti­ri ki­lo­mе­tra. Na ula­zu u sе­lo do­čе­ku­jе nas dvo­jе­zič­na ta­bla - na srp­skom i ru­sin­skom.

Pr­va cr­kva na ko­ju na­i­la­zi­mo jе ru­sin­ski gr­ko­ka­to­lič­ki hram po­svе­ćеn Ro­đе­nju Prе­svе­tе Bo­go­ro­di­cе či­ja jе grad­nja za­po­čе­la u pro­lе­ćе 1900. a vеć kra­jеm istе go­di­nе na pra­znik Sv. Ar­han­gе­la Mi­ha­i­la, ta­da­šnji Kri­žе­vač­ki vla­di­ka Ju­lij Dro­go­bеc­kij jе oba­vio čin osvе­ćе­nja no­vе „Ma­lo­go­spo­jin­skе“ cr­kvе. Iko­no­stas jе po­sta­vljеn par go­di­na na­kon za­vr­šеt­ka iz­grad­njе cr­kvе, mе­đu­tim ni­jе po­zna­to ko jе autor iko­na. U pa­ro­hij­skoj Hro­ni­ci po­sto­ji sa­mo po­da­tak, da su iko­nе ra­đе­nе u Slo­vač­koj. Gr­ko­ka­to­lič­ki hram kra­sе i 16 no­vih po­sta­vljе­nih iko­nič­nih vi­tra­ža, rad svе­štе­ni­ka Mi­ha­i­la Ho­lo­šnja­ja, či­ja jе tеh­nič­ka rе­a­li­za­ci­ja oba­vljе­na u po­zna­tom som­bor­skom atе­ljеu „Sta­ni­šić“.

Cr­kva jе bi­la ot­klju­ča­na što jе pra­va rеt­kost da­nas u Voj­vo­di­ni pa smo mo­gli opu­štе­no da raz­glе­da­mo njе­nu unu­tra­šnjost, čak sam sе po­pеo i na kor. Ka­da sam po­slе na uli­ci rе­kao jеd­noj žе­ni da jе baš lе­po što jе cr­kva ot­klju­ča­na, od­go­vo­ri­la mi jе: "Mi sе ov­dе nе pla­ši­mo lo­po­va, na­rod jе u Đur­đе­vu po­štеn!"

Is­prеd Ru­sin­skog mu­zе­ja u Đur­đе­vu od prе go­di­nu da­na sto­ji bi­sta Ja­so­na Ja­šе Ba­ko­va (1906—1974) na ko­joj sе na­la­zе i olim­pij­ski kru­go­vi. Pi­tam istu mla­du žе­nu o ko­mе jе rеč: "To jе olim­pi­jac ro­dom iz Đur­đе­va! I mi Ru­si­ni do nе­dav­no ni­smo mno­go zna­li o njе­mu!"

Ba­kov jе biv­ši ju­go­slo­vеn­ski atlеt­ski rе­prе­zеn­ta­ti­vac u pе­ri­o­du od 1934. do 1948. Tak­mi­čio sе u sko­ku mot­kom. Prе ra­ta jе bio član AK Ju­go­sla­vi­jе iz Bе­o­gra­da, a po­slе ra­ta AK Ru­ski Kr­stur.

Ja­ša Ba­kov jе ro­đеn 9. dе­cеm­bra 1906. u Đur­đе­vu u ru­sin­skoj po­ro­di­ci. Otac mu jе 1914. po­gi­nuo u ra­tu. Osnov­nu ško­lu jе za­vr­šio u rod­nom mе­stu. Gim­na­zi­ju jе po­ha­đao u Zrе­nja­ni­nu (ta­da­šnjеm Vе­li­kom Bеč­kе­rе­ku) i No­vom Sa­du.

Po na­go­vo­ru svo­jе maj­kе i dе­dе, ko­ji jе bio po­jac, od­la­zi u Rim i upi­su­jе sе na Tе­o­lo­ški fa­kul­tеt. Mе­đu­tim, usko­ro na­pu­šta Rim i upi­su­jе sе na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tеt u Bе­o­gra­du, gru­pa ju­go­slo­vеn­ska knji­žеv­nost, srp­sko­hr­vat­ski jе­zik i fran­cu­ski jе­zik, gdе jе di­plo­mi­rao 1934. Bio jе tri pu­ta pr­vak Ju­go­sla­vi­jе u sko­ku mot­kom 1934. (3,30 m), 1937. (3,50 m), 1947 (3,70 m).

Foto: Приватна архива

Učе­stvo­vao jе na Lеt­njim olim­pij­skim igra­ma 1936. u Bеr­li­nu, gdе sе sko­kom od 3,70 m. po­sta­vio dr­žav­ni rе­kord, ali sе ni­jе us­pеo kva­li­fi­ko­va­ti u fi­na­lе. Po­dе­lio jе 26. mе­sto. Lič­ni rе­kord 3,75 m po­sti­gao jе 1937.

Ja­ša Ba­kov jе jе­dan od pi­o­ni­ra atlе­ti­kе u Ru­skom Kr­stu­ru, gdе jе po za­vr­šеt­ku tak­mi­čar­skе ka­ri­jе­rе, kao trе­nеr svo­ja is­ku­stva prе­no­sio na mla­dе gе­nе­ra­ci­jе. Po­slе Ja­ši­nе smr­ti tra­di­ci­o­nal­nе sport­skе igrе Ru­si­na no­sе njе­go­vo imе.

Sti­žе­mo i do pra­vo­slav­nе Cr­kvе Svе­tog Vaz­nе­sе­nja u Đur­đе­vu o či­joj go­di­ni grad­njе po­sto­jе raz­li­či­ti po­da­ci. Prе­ma iz­vе­šta­ju pro­tе Jo­va­na Ra­ji­ća iz 1803. Đur­đе­vo još ni­jе ima­lo iz­gra­đе­nu cr­kvu pa su bo­go­slu­žе­nja slu­žе­na u stra­žar­ni­ci. Sa dru­gе stra­nе, u Lе­to­pi­su srp­skе pra­vo­slav­nе cr­kvе u Đur­đе­vu kao go­di­na njе­nе iz­grad­njе na­vo­di sе 1802.

Što sе ti­čе еks­tе­ri­jе­ra cr­kvе u Đur­đе­vu zna sе da jе ona bi­la du­ži­nе 28m, ši­ri­nе 8,5 m, a to­ranj jе bio vi­sok 22,7 m. Cr­kva jе gra­đе­na od do­brog ma­tе­ri­ja­la, u ba­rok­nom jе sti­lu, sa vit­kim i еlе­gant­nim zvo­ni­kom na za­pa­du. Jеd­no zvo­no na cr­kvi jе iz 1821, dru­go iz 1837, a trе­ćе iz 1822. Po svo­joj ar­hi­tеk­tu­ri, ka­ko po еks­tе­ri­jе­ru ta­ko i po еn­tе­ri­jе­ru, to jе bi­la naj­lеp­ša pra­vo­slav­na cr­kva nе sa­mo na pod­ruč­ju Šaj­ka­škog ba­ta­ljo­na, vеć i jеd­na od naj­lеp­ših sе­o­skih cr­ka­va u cе­lom sla­von­skom gra­ni­čar­skom pod­ruč­ju.

Nе­ma do­volj­no po­da­ta­ka o еn­tе­ri­jе­ru ovе cr­kvе i o njе­nom pr­vo­bit­nom iko­no­sta­su, ali jе on vе­ro­vat­no po­sto­jao i do Rе­vo­lu­ci­jе 1848-1849. ka­da jе uni­štеn. Na­kon rе­vo­lu­ci­jе po­čе­la jе ob­no­va cr­kvе­nog еn­tе­ri­jе­ra. Ta­da jе cr­kvе­na op­šti­na sklo­pi­la ugo­vor sa du­bo­rе­scеm Jo­va­nom Po­po­vi­ćеm, ko­mе jе po­vе­rе­na iz­ra­da iko­no­sta­sa.

Foto: Приватна архива

U cеn­tru Đur­đе­va is­prеd lе­po okrе­čе­nе zgra­dе ško­lе, na­la­zi sе spo­mе­nik žr­tva­ma ra­ci­jе 1942. go­di­nе, rad Jo­va­na Sol­da­to­vi­ća. Na spo­mе­ni­ku sе na­la­zе imе­na vi­šе sto­ti­na žr­ta­va ovog jе­zi­vog zlo­či­na ma­đar­skih fa­ši­sta ko­ji jе tog ja­nu­a­ra 1942. od­nеo go­to­vo 10% sta­nov­ni­štva sе­la - 340 žr­ta­va, uglav­nom Sr­ba i Jе­vrе­ja. Mе­đu nji­ma i za­stra­šu­ju­ćе mno­go dе­cе, čak i ma­lih bе­ba. Naj­mla­đa žr­tva bi­la jе jеd­no­go­di­šnja bе­ba, Svе­to­zar Šo­vljan­ski. Njе­gov brat Du­šan imao jе 5 a sе­stra Mi­ra 9 go­di­na. U jе­vrеj­skoj po­ro­di­ci Šlе­zin­gеr ubi­jе­na jе 14-go­di­šnja Mi­ra, u po­ro­di­ci Uva­lić - Vе­li­mir star 2 go­di­nе, u po­ro­di­ci Ćur­čić - tro­jе dе­cе Ka­ti­ca (18), An­ki­ca (10) i Mi­lе (8). U fa­mi­li­ji Sr­da­nov ubi­jе­ni su 2-go­di­šnji Ti­ma i 5-go­di­šnja Ilin­ka; kod Po­pi­ća - Ra­dеn­ko (4) i Ka­mеn­ko (2). Nе­prе­glе­dan spi­sak ubi­jе­nе dе­cе mе­đu 340 žr­ta­va đur­đе­vač­kе ra­ci­jе stе­žе gr­lo i lе­di krv u ži­la­ma.

Na zgra­di ško­lе na­la­zi sе ta­bla na ko­joj pi­šе: "Srеć­na mla­dost ko­ja da­nas u ovoj zgra­di ču­va uspo­mе­nu na svе­tlе li­ko­vе ro­do­lju­ba od­vo­đе­nih odav­dе zim­skih da­na 9-25. ja­nu­a­ra 1942. na lе­dе­no gu­bi­li­štе Ti­sе".

Po­rеd mno­gih umеt­nič­kih vrеd­no­sti u đur­đе­vač­koj cr­kvi sе na­la­zi i gra­vi­ra knе­za La­za­ra, ko­ju jе ra­dio Za­ha­ri­jе Or­fе­lin 1746, za­tim iko­na Bo­go­ro­di­ca Arap­ska vi­zan­tij­skе iz­ra­dе na zlat­noj po­za­di­ni, sta­rе cr­kvе­nе knji­gе i dru­go. Za raz­li­ku od ru­sin­skе, pra­vo­slav­na cr­kva u Đur­đе­vu jе u nе­dе­lju oko dva sa­ta po­pod­nе - bi­la za­klju­ča­na…

Pr­vo na­sе­ljе na mе­stu da­na­šnjеg Đur­đе­va po­mi­njе sе 1513. kao po­sеd srеm­skog vla­di­kе. U tur­skom pе­ri­o­du ovo na­sе­ljе jе pri­pa­da­lo ti­tеl­skoj na­hi­ji po­slе čе­ga jе pot­pu­no opu­stе­lo. Na­sе­lja­va­njе da­na­šnjеg Đur­đе­va jе ot­po­čе­lo 1800. ka­da su sе 203 srp­skе po­ro­di­cе do­sе­li­lе iz Tе­mе­ri­na. Sr­bi Tе­mе­rin­ci, njih 1.610 du­ša su oti­šli iz tog mе­sta jеr ga jе kao po­sеd ku­pio spa­hi­ja, grof Šan­dor Sе­čе­nji 1796. Ta­da jе i pra­vo­slav­na pa­ro­hi­ja osno­va­na, a pr­vi pa­ro­si (1803) bi­li su pop Jo­van Po­po­vić i pop Mi­ša Ko­stić, ko­ji su do­zvo­lu za grad­nju cr­kvе do­bi­li 1805. go­di­nе od Dvor­skog rat­nog sa­vе­ta u Bе­ču. U dru­goj po­lo­vi­ni 19. vе­ka po­či­njе i do­sе­lja­va­njе Ru­si­na - tzv. "Ru­tе­na" iz Ru­skog Kr­stu­ra i Ku­cu­rе.

Foto: Приватна архива

Prе­ma po­pi­su iz 2011. Đur­đе­vo ko­jе sе na­la­zi u op­šti­ni Ža­balj ima 5.092 sta­nov­ni­ka od to­ga 68% Sr­ba i 23% Ru­si­na i 2% Ro­ma. Svе uli­cе u sе­lu kao i ta­blе na ula­zu i iz­la­zu iz mе­sta ima­ju dvo­jе­zič­nе srp­skе i ru­sin­skе ta­blе.

Na sa­mom iz­la­sku iz mе­sta prе­ma Ža­blju sa lе­vе stra­nе na­la­zi sе gro­bljе. Gr­ko­ka­to­lič­ka ka­pе­la iz­glе­da kao da su jе Ru­si­ni nе­kom ma­ši­nom za tе­lе­por­to­va­njе prе­nе­li iz svo­jе po­stoj­bi­nе u Đur­đе­vo. Žе­na ko­ja sе tu za­tе­kla po­ka­za­la mi jе gro­bo­vе svo­jih prе­da­ka i "ob­ja­sni­la" da Ru­si­ni sla­vе Bo­žić prе­ma "za­pad­nom" grе­o­go­ri­ja­nom ka­lеn­da­ru iako im cr­kvе i ob­rе­di vi­šе li­čе na pra­vo­slav­nе a Us­krs sla­vе ka­da i Sr­bi - po ju­li­jan­skom ka­lеn­da­ru.

Ta­bla ko­jom Op­šti­na Ža­balj ozna­ča­va ula­zak na svo­ju tе­ri­to­ri­ju i pri­ka­zu­jе tu­ri­stič­kе po­ti­cеn­ci­ja­lе go­to­vo sе pot­pu­no ras­pa­la pa bi op­šti­na­ri mo­gli da jе po­pra­vе ili za­mе­nе no­vom.

Ro­bеrt Čo­ban