Biciklom kroz Vojvodinu: Radenković — Selo u kojem je kupanje nedeljom, a leti i sredom, do 1966. bilo obavezno i besplatno

Kasnije me je jedan Mitrovčanin ispravio da je naglašavanje iz Balaševićeve pesme na “e” dok u Radenkoviću svoje mesto akcentuju na prvom “a”.

Na ulasku u selo sa leve strane - veliki broj transparenata, napisanih očigledno još pre devet godina u kojima meštanin Miroljub Tojić poziva tadašnje ministre da ga zaštite od “lokalnih kriminalaca” koji su mu oteli imanje. Da li je problem rešen, nisam imao prilike da pitam Tojića a jedan od meštana mi je kasnije rekao kako dotičnog očigledno niko ne shvata ozbiljno pa mi je upro prstom u pravcu slepoočnice okrećući ga levo-desno.

Bila je subota i na jednom imanju sa desne strane puta zatekao sam nekoliko okićenih fijakera spremnih da idu po svatove. Štala Belić, Štala Jadranski i Štala Vlajić, izdiktirao mi je Miloš Belić poreklo konja u karucama.

U centru sela je Crkva svih svetih. Pored hrama nalazi se zgrada Narodnog kupatila, prva takva koju sam video u nekom selu u Vojvodini. U narodnom kupatilu, subotom i nedeljom, a leti i sredom, kupanje je bilo obavezno i besplatno za meštane Radenkovića, sve do 1966. Zgrada u porti,  koja je u Drugom svetskom ratu bila gotovo uništena, renovirana je nedavno za potrebe sela. Kupatilo je u Drugom svetskog ratu uništeno, odneto je sve što je bilo neophodno za rad pa je šezdesetih godina ponovo renovirano. Međutim, pojavom struje i vodovoda, ljudi su počeli da grade sebi kupatila, i ono nije više imalo značaj koji je imalo pre. 

„U Velikom ratu Radenković je prvo selo u Mačvi koje je bilo na udaru protivničke vojske. Da se oduže junacima koji su im pre 100 godina sačuvali kuće, meštani su u crkvenoj porti postavili spomen ploču. U vreme dinastija Obrenović i Karađorđević, četiri poslanika iz ovog sela, bila su u Srpskoj narodnoj skupštini. 

U Radenkoviću su rođeni i brojni doktori, profesori, direktori. U ovom selu rodilo se nekoliko intelektualaca kad selo uopšte nije imalo školu, od 1860. do 1894. godine, selo uopšte nije imalo školu, deca su išla u susedno selo Glušce”, kaže Miomir Filipović Fića, autor knjige  ‘’Radenković, lepota Mačve u Srbiji’’. 

Nekada je u ovom mačvanskom selu živelo više od hiljadu ljudi a prema popisu iz 2022. broj stanovnika je pao na 802. U Radenkoviću je živela Mara Radetića, najlepša srpska devojka udavača u drugoj polovini 19. veka, po kojoj se zove i jedna ulica. O njoj je napisan i prvi srpski roman na selu, koji je bio najčitanije delo na početku 20. veka.

Selo ušoreno tek 1827. godine

Arheološki nalazi ukazuju da se čovek ovde nalazio još od preistorije. U predelu Krive bare, zapadno od današnjeg sela i Zelene bare, nalaze se višeslojni tragovi naselja. U jednoj karti iz 19. veka istočno od sela je unet naziv lokaliteta - Trajanove ruševine, što podseća na rimske tragove. Tu se na više mesta na površini pokazuje rimski građevinski materijal – ostaci poljoprivrednog dobra i manjih osmatračnica.

U srednjem veku Radenković je spadao u “onostrani” Srem, i ulazio u sastav Dragutinovih poseda a kasnije u Mačvansku banovinu. Na tom područjuu su samo ostaci dva srednjevekovna naselja. Iz vremena Turske vladavine nema mnogo podataka o Radenkoviću. Stanovnici su u to vreme živeli isključivo u kućama sagrađenim od drveta.

Selo je steklo današnji oblik posle 1827. kada su kuće brvnare poredane u šor i naseljene gušće pored druma. Mačva je bila glavni izvoznik svinja iz Srbije za Austriju a posebno za Beč. U svojim oborima svinjarski trgovci su držali do 200 svinja, svaka teška preko 200 kilograma. Krajem 1836. selo je zatražilo od knjaza Miloša da se da dozvola za izgradnju crkve.

Školska opština Radenković i Glušci po podacima iz 1859. bila je zajednička sa 249 domova. U selu je preovladao mali posed, oko 54 posto stanovništva imao je do 5 hektara zemlje. Znatni su bili i seljački dugovi. U Prvom i Drugom svetskom ratu Radenković je doživeo sudbinu ostalih mačvanskih sela. U ratovima 1912-1918. iz sela je poginulo 105 vojnika i oficira, a u Drugom svetskom ratu 28 boraca i 47 žrtava fašističkog terora o čemu svedoče spomen-poče na zidu seoskog Doma kulture.