Бициклом кроз Војводину: Раденковић — Село у којем је купање недељом, а лети и средом, до 1966. било обавезно и бесплатно

Касније ме је један Митровчанин исправио да је наглашавање из Балашевићеве песме на “е” док у Раденковићу своје место акцентују на првом “а”.

На уласку у село са леве стране - велики број транспарената, написаних очигледно још пре девет година у којима мештанин Мирољуб Тојић позива тадашње министре да га заштите од “локалних криминалаца” који су му отели имање. Да ли је проблем решен, нисам имао прилике да питам Тојића а један од мештана ми је касније рекао како дотичног очигледно нико не схвата озбиљно па ми је упро прстом у правцу слепоочнице окрећући га лево-десно.

Била је субота и на једном имању са десне стране пута затекао сам неколико окићених фијакера спремних да иду по сватове. Штала Белић, Штала Јадрански и Штала Влајић, издиктирао ми је Милош Белић порекло коња у каруцама.

У центру села је Црква свих светих. Поред храма налази се зграда Народног купатила, прва таква коју сам видео у неком селу у Војводини. У народном купатилу, суботом и недељом, а лети и средом, купање је било обавезно и бесплатно за мештане Раденковића, све до 1966. Зграда у порти,  која је у Другом светском рату била готово уништена, реновирана је недавно за потребе села. Купатило је у Другом светског рату уништено, однето је све што је било неопходно за рад па је шездесетих година поново реновирано. Међутим, појавом струје и водовода, људи су почели да граде себи купатила, и оно није више имало значај који је имало пре. 

„У Великом рату Раденковић је прво село у Мачви које је било на удару противничке војске. Да се одуже јунацима који су им пре 100 година сачували куће, мештани су у црквеној порти поставили спомен плочу. У време династија Обреновић и Карађорђевић, четири посланика из овог села, била су у Српској народној скупштини. 

У Раденковићу су рођени и бројни доктори, професори, директори. У овом селу родило се неколико интелектуалаца кад село уопште није имало школу, од 1860. до 1894. године, село уопште није имало школу, деца су ишла у суседно село Глушце”, каже Миомир Филиповић Фића, аутор књиге  ‘’Раденковић, лепота Мачве у Србији’’. 

Некада је у овом мачванском селу живело више од хиљаду људи а према попису из 2022. број становника је пао на 802. У Раденковићу је живела Мара Радетића, најлепша српска девојка удавача у другој половини 19. века, по којој се зове и једна улица. О њој је написан и први српски роман на селу, који је био најчитаније дело на почетку 20. века.

Село ушорено тек 1827. године

Археолошки налази указују да се човек овде налазио још од преисторије. У пределу Криве баре, западно од данашњег села и Зелене баре, налазе се вишеслојни трагови насеља. У једној карти из 19. века источно од села је унет назив локалитета - Трајанове рушевине, што подсећа на римске трагове. Ту се на више места на површини показује римски грађевински материјал – остаци пољопривредног добра и мањих осматрачница.

У средњем веку Раденковић је спадао у “онострани” Срем, и улазио у састав Драгутинових поседа а касније у Мачванску бановину. На том подручјуу су само остаци два средњевековна насеља. Из времена Турске владавине нема много података о Раденковићу. Становници су у то време живели искључиво у кућама саграђеним од дрвета.

Село је стекло данашњи облик после 1827. када су куће брвнаре поредане у шор и насељене гушће поред друма. Мачва је била главни извозник свиња из Србије за Аустрију а посебно за Беч. У својим оборима свињарски трговци су држали до 200 свиња, свака тешка преко 200 килограма. Крајем 1836. село је затражило од књаза Милоша да се да дозвола за изградњу цркве.

Школска општина Раденковић и Глушци по подацима из 1859. била је заједничка са 249 домова. У селу је преовладао мали посед, око 54 посто становништва имао је до 5 хектара земље. Знатни су били и сељачки дугови. У Првом и Другом светском рату Раденковић је доживео судбину осталих мачванских села. У ратовима 1912-1918. из села је погинуло 105 војника и официра, а у Другом светском рату 28 бораца и 47 жртава фашистичког терора о чему сведоче спомен-поче на зиду сеоског Дома културе.