(FOTO) OVAJ DVORAC U SREMU SVEDOK JE MRAČNE TRAGEDIJE Legenda o ženi, paučini koja jeca i palati koja pamti krike
Nekadašnji bogataši voleli su da svoje novce ovekoveče nekretninama. Ipak, za to je, izgleda, postojao jedan uslov: da se njihov dvorac vidi izdaleka.
Zato u Sremu nema mnogo dvoraca: preostalo je samo njih četiri, a tri su smeštena u ravnom delu Srema.
Do dvorca Šlos, čistog pleonazma jer na nemačkom “šlos” znači zamak, dvorac, nije teško doći. Smešten je usred srede Golubinaca, odmah pored škole i u blizini crkve.
Ovaj dvorac je sagrađen u drugoj polovini 18. veka (prema planu iz 1767./1776–1777) po projektu mađarskog arhitekte Florijana Madačonija. Izgrađen je kao upravna zgrada u Golubincima za potrebe oficirskih porodica Vojske granice u to vreme, i jedan je od značajnijih arhitektonskih spomenika ovog perioda u Sremu.
Na prvi pogled, ovaj dvorac izgleda jednostavno: zgrada je pravougaone osnove, s fasadom u malterskoj plastici, a kameni okviri vrata i prozora daju joj karakter tipičnog vojnog i administrativnog objekta iz tog doba. Dvorac, naime predstavlja mešavinu elemenata baroka i klasicizma, što ga čini značajnim primerom vojnog arhitektonskog stila 18. Veka, koji odlikuju objekte koje su vlasti Habzburške monarhije podizale širom Vojne granice.
Tokom 20. i 21. veka bilo je pokušaja rekonstrukcije i adaptacije Šlosa u okviru projekata vezanih za kulturni turizam — jedan takav je projekat eko-etno muzeja, koji je započet i delimično finansiran uz podršku lokalnih vlasti i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali radovi su više puta prekidani. To ne umanjuje njegovu kulturnu i istorijsku vrednost, a koliko je za Golubinčane značajan, govore i brojne legende i priče vezane za njegovu namenu i istoriju.
U njemu je spavao Karađorđe
Dvorac Šlos upisan je kao spomenik kulture od velikog značaja i više puta je adaptiran i renoviran, uz sačuvanu osnovnu arhitektonsku koncepciju. U ovom dvorcu nakon pada ustanka boravio je vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.
On je u Golubincima proveo nekoliko nedelja u oktobru i novembru 1813. godine. Zato je mali park ispred dvorca i nazvan Karađorđev park, mada bi bilo lepo i da na dvorcu postoji i spomen-ploča.
Golubinčani izbegavaju ovaj dvorac zbog onoga što je kroz istoriju predstavljao: on je, naime, u više navrata bio zatvor, mučilište, sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Možda ga zato zovu i „ukletim“, šireći na potomke priču o tome da je sudbina Šlosa bila zapečaćena kada se nepoznati vlasnik dvorca jedne noći iznenada vratio sa dugog puta.
U sobi je zatekao mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je, kažu, ubio bez reči, na licu mesta. Ženi nije podario brzu smrt. Potpuno nagu, kaže surova legenda, vezao ju je za severni stub dvorca, ostavivši je da stoji, uz hladni zid, pod otvorenim nebom, s jednom jedinom rečenicom: da će tu ostati dok je pauci paučinom ne premreže.
Nedelju dana je trajalo njeno umiranje. Od studeni, gladi i žeđi. Pauci nisu stigli. Paučina joj nije došla ni do brade. Ni posle smrti, kažu, nije ju dotakla. Njene jauke „zapamtili“ su pauci, kažu. Veruju meštani da se paučina i danas čuje kako „jeca“, kad zagudi vetar; možda baš zato, iako je park ispred dvorca lep i uređen, u njemu name nikog.
Danas je od legende u ovom mestu ostalo verovanje da se pauci i paučina ne diraju, iako je veseljaci zovu „devojačka zavesa“, jer, kažu, donosi sreću. I da, ponekad viđaju čoveka u iscepanom odelu kako luta odajama, razgrćući zavese od paučine.
Kažu da je to duh nesrećnog vlasnika zamka. Nismo se usudili da proverimo.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.