(ФОТО) ОВАЈ ДВОРАЦ У СРЕМУ СВЕДОК ЈЕ МРАЧНЕ ТРАГЕДИЈЕ Легенда о жени, паучини која јеца и палати која памти крике
Некадашњи богаташи волели су да своје новце овековече некретнинама. Ипак, за то је, изгледа, постојао један услов: да се њихов дворац види издалека.
Зато у Срему нема много двораца: преостало је само њих четири, а три су смештена у равном делу Срема.
До дворца Шлос, чистог плеоназма јер на немачком “шлос” значи замак, дворац, није тешко доћи. Смештен је усред среде Голубинаца, одмах поред школе и у близини цркве.
Овај дворац је саграђен у другој половини 18. века (према плану из 1767./1776–1777) по пројекту мађарског архитекте Флоријана Мадачонија. Изграђен је као управна зграда у Голубинцима за потребе официрских породица Војске границе у то време, и један је од значајнијих архитектонских споменика овог периода у Срему.
На први поглед, овај дворац изгледа једноставно: зграда је правоугаоне основе, с фасадом у малтерској пластици, а камени оквири врата и прозора дају јој карактер типичног војног и административног објекта из тог доба. Дворац, наиме представља мешавину елемената барока и класицизма, што га чини значајним примером војног архитектонског стила 18. Века, који одликују објекте које су власти Хабзбуршке монархије подизале широм Војне границе.
Током 20. и 21. века било је покушаја реконструкције и адаптације Шлоса у оквиру пројеката везаних за културни туризам — један такав је пројекат еко-етно музеја, који је започет и делимично финансиран уз подршку локалних власти и Завода за заштиту споменика културе, али радови су више пута прекидани. То не умањује његову културну и историјску вредност, а колико је за Голубинчане значајан, говоре и бројне легенде и приче везане за његову намену и историју.
У њему је спавао Карађорђе
Дворац Шлос уписан је као споменик културе од великог значаја и више пута је адаптиран и реновиран, уз сачувану основну архитектонску концепцију. У овом дворцу након пада устанка боравио је вођа Првог српског устанка Карађорђе Петровић.
Он је у Голубинцима провео неколико недеља у октобру и новембру 1813. године. Зато је мали парк испред дворца и назван Карађорђев парк, мада би било лепо и да на дворцу постоји и спомен-плоча.
Голубинчани избегавају овај дворац због онога што је кроз историју представљао: он је, наиме, у више наврата био затвор, мучилиште, све до пред крај Другог светског рата. Можда га зато зову и „уклетим“, ширећи на потомке причу о томе да је судбина Шлоса била запечаћена када се непознати власник дворца једне ноћи изненада вратио са дугог пута.
У соби је затекао младу супругу у загрљају слуге. Слугу је, кажу, убио без речи, на лицу места. Жени није подарио брзу смрт. Потпуно нагу, каже сурова легенда, везао ју је за северни стуб дворца, оставивши је да стоји, уз хладни зид, под отвореним небом, с једном једином реченицом: да ће ту остати док је пауци паучином не премреже.
Недељу дана је трајало њено умирање. Од студени, глади и жеђи. Пауци нису стигли. Паучина јој није дошла ни до браде. Ни после смрти, кажу, није ју дотакла. Њене јауке „запамтили“ су пауци, кажу. Верују мештани да се паучина и данас чује како „јеца“, кад загуди ветар; можда баш зато, иако је парк испред дворца леп и уређен, у њему наме никог.
Данас је од легенде у овом месту остало веровање да се пауци и паучина не дирају, иако је весељаци зову „девојачка завеса“, јер, кажу, доноси срећу. И да, понекад виђају човека у исцепаном оделу како лута одајама, разгрћући завесе од паучине.
Кажу да је то дух несрећног власника замка. Нисмо се усудили да проверимо.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.