(FOTO) U OVOM SELU VIŠE NEMA KUĆA NA PRODAJU Ovo je priča o naselju koje se širi na papiru, a sužava u stvarnosti

Međutim, put koji je trebalo da traje 40 minuta u vr’ glave, produžen je na čitav sat, čemu je doprinelo lutanje po mesečevim kraterima, slepo prateći Gugl mapu koja nam je uspešno, ali na našu žalost, isprovodadžisala sledeći „najkraći” put do našeg odredišta. 

Da skratimo priču, preko preče naokolo beše dalje, stižemo mi do Vognja, uspešno omašujemo „parking” ispred Mesne zajednice, krenemo u vožnju nekom slepom uličicom (jer zašto nas i ona ne bi zamajavala bar malo), pa nazad do centra gde smo ostavili auto i pronašli gde sledeće da sednemo i nastavimo da se grejemo.

Sala za sastanke Mesne zajednice Voganj polako se punila među zidovima ukrašenih priznanjima, simbolima, slikama i fotografijama značajnih za mesto i meštane. Reč po reč, digresija po digresiju i tako saznajemo da ostvarenje njihovih planova ne ide baš glatko, da je blizina Rume podjednako i prednost i mana, da u selu više čak i nemaju kuće na prodaju, dok su one već prodate bile poprilično skupe...

– Nadamo se da ćemo ove godine uspeti da uradimo ono što smo pokušavali do sada, a to je da asfaltiramo dve ulice, uradimo salu za folkloraše i dobijemo kanalizaciju – jasan je predsednik Saveta MZ Jova Matić, dodajući da im je jedan deo sela poprilično nizak, zbog čega su problemi sa podzemnim vodama česti. – Stalno nam govore da će nam to biti sređeno, da smo prvi na redu, ali obećanja su obećanja. Mi ćemo biti strpljivi i videćemo... Uvek je izgovor to što smo blizu Rume i tamo imamo sve. Ali u selo treba da se ulaže.

Oganj po oganj – Voganj

Ništa čudno za još jedno sremsko selo – Voganj, ali i on spada u red starijih naselja u Vojvodini. Prvo pominjanje mesta, pod istim nazivom, datira iz 1339. godine, a veruje se da je ime dobio po nekadašnjim ognjištima koje su palili putnici koji su išli od ondašnje Rume do tadašnjeg Zagreba.

U Vognju prespava oko 1.600 duša, od toga pravo glasa ima njih 1.244. Osnovna škola „Veljko Dugošević” im je do četvrtog razreda.

– Sve manje imamo malih poljoprivrednika, a zemljište se ukrupnjava. Seju se uglavnom pšenica, kukuruz, soja, suncokret, lubenica... Recimo, osamdesetih je u selu bilo ukupno 40.000 tovljenika, s tim da je farma imala do 25.000, a danas farma ima 60.000 grla, a po selu je oko 8.000 – priča Matić.

U naletu prisećanja, nekada su u Vognju bile i radne akcije, dok se danas malo ko odazove na poziv ne bi li se uredio neki deo sela. A kako je krenulo, mesto im biva sve manje i manje, ne samo kad je reč o broju stanovnika, već i površini koju zauzimaju...

– Ranije je tabla Vognja bila kod pumpe, pre kružnog toga, bliže Rumi, a sada, kako podignu neku fabriku, tako nam pomere tablu – šali se naš sagovornik, premda veli istinu i samo istinu.

Za Voganj je zanimljivo reći i da je nekad imao 13 izvorišta, a da je onaj u centru bio čak 300 metara dubok. Najjači živi izvor je onaj koji puni jezero Kupatilo (koje koriste ribolovci iz Udruženja „Klen 022”, o čemu ćete čitati na sutrašnjoj strani Lova i ribolova). Takođe, svaka kuća je imala ručno bušene bunare, a do kraja šezdesetih funkcionisao je i bazen.

Ovo sremačko selo ove godine će s ponosom biti domaćin proslave povodom stogodišnjice od osnivanja FK „Sloga Voganj”, a kad se već dotičemo sporta, osim lovaca i ribolovaca postoji i Streličarsko udruženje „Tican” koje je organizator međunarodnog takmičenja.

ALEKSANDRA MILANOVIĆ (25): Mir i sigurnost imaju svoju cenu

Kakvo bi to vojvođansko mesto bilo a da nema kulturno-umetničko društvo kojim se diči? Voganj nije izuzetak te tako ima KUD koji nosi ime po selu u kom dela još od 2010. godine, premda su zvanično registrovani tek naredne. 

Ovo Društvo danas broji četrdesetak dece raspoređene u tri grupe: škola folklora za mališane od tri do šest godina, mlađa grupa za učenike nižih razreda osnovne škole i starija grupa za decu od petog pa nadalje.

– Naš KUD je fokusiran na decu, jer smatramo da je to najvažnije kako bismo očuvali tradciju i kulturu, ali i kako bi oni bili fizički aktivni, družili se, učili strpljenju i deljenju, čuvanju nošnji – priča koreografkinja Aleksandra Milanović (25) koja igra folklor od šeste godine. – Ja sam rodom iz Rume, a ovde sam se udala i imam dete. Radila sam kao koreograf u Rumi, sve dok nisam ostala trudna, a onda sam se prebacila u „Voganj”.

Kada je još reč o Društvu, klinci igraju igre iz Srema, Šumadije, Leskovca, Užica, Niša... Za nošnje se još uvek snalaze po potrebi, ali imaju i nekoliko kompleta.

– Deca su sjajna, sa njima provedemo po sat vremena i oni tada ne budu na telefonima. Folklor im drži pažnju, jer svi su oni tu jer ih to zanima i žele da nauče – dodaje naša sagovornica.

Premda je Ruma na svega nekoliko kilometara od Vognja, mada je preciznije reći svega četiri metra (jer toliko su žute table razmaknute), život u manjoj sredini više godi Aleksandri. Što ne znači da retko ide do „grada”.

– Svakog dana vodim dete u vrtić u Rumu, pa usput i ja obavim šta treba. Prednost života na selu je to što je mirnije, deca su bezbednija i više se druže i provode vreme napolju, u sporednim ulicama ima manje saobraćaja – nabraja mlada mama.

I taj mir i sigurnost imaju svoju cenu...

– Nemam u Vognju sve što mi je potrebno, ali ima ono što je dovoljno za osnovno funkcionisanje. Imamo pekaru, prodavnice, mesnice – zaključuje naša sagovornica Aleksandra Milanović.

OTAC ILIJA ALEKSIĆ: Da smo još složniji imali bismo sve što poželimo

Poslednje tri godine u Crkvi prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja službuje mladi sveštenik Ilija Aleksić (35) koji, ne samo da ima nesvakidašnji pristup zajednici kojoj pripada, već je i njegov čitav put do Vognja bio vazda nesvakidašnji. 

Jer, kada ste čuli za popa koji trči polumaraton? Ili koji je radio u Americi na građevini (između ostalih obaveza koje je imao, a zbog kojih je tri godine proveo u SAD, poput studiranja teologije)? Koji je dobrovoljno odslužio vojni rok za rezervnog oficira? Koji sam zamalteriše u crkvi kad nešto zatreba?

– Nikad mi nije dosadno, stalno nešto radim – kaže otac Ilija. – Nekad sanjam Ameriku, društvo, škole... Ali, kako se kaže, ne treba se vraćati tamo gde ti je bilo lepo. Nikad više neće biti isto. I nije. Najgore za sveštenika je kad razmišlja kad će da ode iz parohije. Ja želim ovde da budem sahranjen. Ne volim da se i sa kim gledam preko nišana. Sve možemo da se dogovorimo i rešimo. Da smo još složniji imali bismo sve što poželimo.

Rođen u svešteničkoj porodici u Zagrebu, ratovi devedesetih, ali i život uopšte, sproveli su ga do Malih Radinaca, Iloka, Nove Pazove i najzad Vognja.

– Voganj je najpoznatiji po Vodici i ona me hrani, da tako kažem. Bio sam sumnjičav po pitanju pitke vode, jer sve mi je plitko, neuređeno, nesigurno, ali sad smo zatvorili izvor i napravili česmu. Čuo sam da se dosta ljudi izlečilo tom vodom. Na Vodici služimo mladu nedelju. Trudimo se da obnovimo sve što možemo, ali to teško ide. Kad sam došao, krenuli smo od parohijskog doma, dok se u crkvu ulagalo poslednjih desetak godina, od krova do poda – veli naš sagovornik, dodajući da su u crkvi preostali ukrasi da se urade i staze.

I dok je crkva izgrađena 1750. godine, crkvica je sazidana na izvoru Vodica 1892. i to zahvaljujući ondašnjem mesnom parohu.

– Danas se u selu sve svelo na to da nas petorica sve održavamo. Neki ljudi su počeli da me doživljavaju kao komunalnog radnika, pa me zovu za razne sitnice. Ali mi se trudimo koliko možemo i znamo – zaključuje sveštenik Ilija Aleksić.