(ФОТО) У ОВОМ СЕЛУ ВИШЕ НЕМА КУЋА НА ПРОДАЈУ Ово је причa о насељу које се шири на папиру, а сужава у стварности

Међутим, пут који је требало да траје 40 минута у вр’ главе, продужен је на читав сат, чему је допринело лутање по месечевим кратерима, слепо пратећи Гугл мапу која нам је успешно, али на нашу жалост, испроводаџисала следећи „најкраћи” пут до нашег одредишта. 

Да скратимо причу, преко прече наоколо беше даље, стижемо ми до Вогња, успешно омашујемо „паркинг” испред Месне заједнице, кренемо у вожњу неком слепом уличицом (јер зашто нас и она не би замајавала бар мало), па назад до центра где смо оставили ауто и пронашли где следеће да седнемо и наставимо да се грејемо.

Сала за састанке Месне заједнице Вогањ полако се пунила међу зидовима украшених признањима, симболима, сликама и фотографијама значајних за место и мештане. Реч по реч, дигресија по дигресију и тако сазнајемо да остварење њихових планова не иде баш глатко, да је близина Руме подједнако и предност и мана, да у селу више чак и немају куће на продају, док су оне већ продате биле поприлично скупе...

– Надамо се да ћемо ове године успети да урадимо оно што смо покушавали до сада, а то је да асфалтирамо две улице, урадимо салу за фолклораше и добијемо канализацију – јасан је председник Савета МЗ Јова Матић, додајући да им је један део села поприлично низак, због чега су проблеми са подземним водама чести. – Стално нам говоре да ће нам то бити сређено, да смо први на реду, али обећања су обећања. Ми ћемо бити стрпљиви и видећемо... Увек је изговор то што смо близу Руме и тамо имамо све. Али у село треба да се улаже.

Огањ по огањ – Вогањ

Ништа чудно за још једно сремско село – Вогањ, али и он спада у ред старијих насеља у Војводини. Прво помињање места, под истим називом, датира из 1339. године, а верује се да је име добио по некадашњим огњиштима које су палили путници који су ишли од ондашње Руме до тадашњег Загреба.

У Вогњу преспава око 1.600 душа, од тога право гласа има њих 1.244. Основна школа „Вељко Дугошевић” им је до четвртог разреда.

– Све мање имамо малих пољопривредника, а земљиште се укрупњава. Сеју се углавном пшеница, кукуруз, соја, сунцокрет, лубеница... Рецимо, осамдесетих је у селу било укупно 40.000 товљеника, с тим да је фарма имала до 25.000, а данас фарма има 60.000 грла, а по селу је око 8.000 – прича Матић.

У налету присећања, некада су у Вогњу биле и радне акције, док се данас мало ко одазове на позив не би ли се уредио неки део села. А како је кренуло, место им бива све мање и мање, не само кад је реч о броју становника, већ и површини коју заузимају...

– Раније је табла Вогња била код пумпе, пре кружног тога, ближе Руми, а сада, како подигну неку фабрику, тако нам помере таблу – шали се наш саговорник, премда вели истину и само истину.

За Вогањ је занимљиво рећи и да је некад имао 13 изворишта, а да је онај у центру био чак 300 метара дубок. Најјачи живи извор је онај који пуни језеро Купатило (које користе риболовци из Удружења „Клен 022”, о чему ћете читати на сутрашњој страни Лова и риболова). Такође, свака кућа је имала ручно бушене бунаре, а до краја шездесетих функционисао је и базен.

Ово сремачко село ове године ће с поносом бити домаћин прославе поводом стогодишњице од оснивања ФК „Слога Вогањ”, а кад се већ дотичемо спорта, осим ловаца и риболоваца постоји и Стреличарско удружење „Тицан” које је организатор међународног такмичења.

АЛЕКСАНДРА МИЛАНОВИЋ (25): Мир и сигурност имају своју цену

Какво би то војвођанско место било а да нема културно-уметничко друштво којим се дичи? Вогањ није изузетак те тако има КУД који носи име по селу у ком дела још од 2010. године, премда су званично регистровани тек наредне. 

Ово Друштво данас броји четрдесетак деце распоређене у три групе: школа фолклора за малишане од три до шест година, млађа група за ученике нижих разреда основне школе и старија група за децу од петог па надаље.

– Наш КУД је фокусиран на децу, јер сматрамо да је то најважније како бисмо очували традцију и културу, али и како би они били физички активни, дружили се, учили стрпљењу и дељењу, чувању ношњи – прича кореографкиња Александра Милановић (25) која игра фолклор од шесте године. – Ја сам родом из Руме, а овде сам се удала и имам дете. Радила сам као кореограф у Руми, све док нисам остала трудна, а онда сам се пребацила у „Вогањ”.

Када је још реч о Друштву, клинци играју игре из Срема, Шумадије, Лесковца, Ужица, Ниша... За ношње се још увек сналазе по потреби, али имају и неколико комплета.

– Деца су сјајна, са њима проведемо по сат времена и они тада не буду на телефонима. Фолклор им држи пажњу, јер сви су они ту јер их то занима и желе да науче – додаје наша саговорница.

Премда је Рума на свега неколико километара од Вогња, мада је прецизније рећи свега четири метра (јер толико су жуте табле размакнуте), живот у мањој средини више годи Александри. Што не значи да ретко иде до „града”.

– Сваког дана водим дете у вртић у Руму, па успут и ја обавим шта треба. Предност живота на селу је то што је мирније, деца су безбеднија и више се друже и проводе време напољу, у споредним улицама има мање саобраћаја – набраја млада мама.

И тај мир и сигурност имају своју цену...

– Немам у Вогњу све што ми је потребно, али има оно што је довољно за основно функционисање. Имамо пекару, продавнице, меснице – закључује наша саговорница Александра Милановић.

ОТАЦ ИЛИЈА АЛЕКСИЋ: Да смо још сложнији имали бисмо све што пожелимо

Последње три године у Цркви преноса моштију Светог оца Николаја службује млади свештеник Илија Алексић (35) који, не само да има несвакидашњи приступ заједници којој припада, већ је и његов читав пут до Вогња био вазда несвакидашњи. 

Јер, када сте чули за попа који трчи полумаратон? Или који је радио у Америци на грађевини (између осталих обавеза које је имао, а због којих је три године провео у САД, попут студирања теологије)? Који је добровољно одслужио војни рок за резервног официра? Који сам замалтерише у цркви кад нешто затреба?

– Никад ми није досадно, стално нешто радим – каже отац Илија. – Некад сањам Америку, друштво, школе... Али, како се каже, не треба се враћати тамо где ти је било лепо. Никад више неће бити исто. И није. Најгоре за свештеника је кад размишља кад ће да оде из парохије. Ја желим овде да будем сахрањен. Не волим да се и са ким гледам преко нишана. Све можемо да се договоримо и решимо. Да смо још сложнији имали бисмо све што пожелимо.

Рођен у свештеничкој породици у Загребу, ратови деведесетих, али и живот уопште, спровели су га до Малих Радинаца, Илока, Нове Пазове и најзад Вогња.

– Вогањ је најпознатији по Водици и она ме храни, да тако кажем. Био сам сумњичав по питању питке воде, јер све ми је плитко, неуређено, несигурно, али сад смо затворили извор и направили чесму. Чуо сам да се доста људи излечило том водом. На Водици служимо младу недељу. Трудимо се да обновимо све што можемо, али то тешко иде. Кад сам дошао, кренули смо од парохијског дома, док се у цркву улагало последњих десетак година, од крова до пода – вели наш саговорник, додајући да су у цркви преостали украси да се ураде и стазе.

И док је црква изграђена 1750. године, црквица је сазидана на извору Водица 1892. и то захваљујући ондашњем месном пароху.

– Данас се у селу све свело на то да нас петорица све одржавамо. Неки људи су почели да ме доживљавају као комуналног радника, па ме зову за разне ситнице. Али ми се трудимо колико можемо и знамо – закључује свештеник Илија Алексић.