Тих 500 и кусур километара преко чувених “тачки” за одмор (Тузла, Сарајево, Мостар), који су обавезно подразумевали стајање на јагњетину са ражња, протицали су у добром расположењу, без обзира на повремене застоје које су стварали претешки шлепери на успонима, формирајући иза себе дуге кривудаве змије од разноразних фића, стојадина, пезејаца, дијана, спачека…али и све чешће виђаних опела, пежоа, мерцедеса, што домаћих, што страних регистарских таблица.
Те две недеље на мору, најчешће у Далмацији, биле су довољне и да се поцрни и да се напуне батерије: млађима за дивних преосталих месец и по дана летњег распуста, а родитељима да остали део годишњег одмора равноправно проведу и на плацу, јер их је на повратку таман чекао зарудели парадајз. У августу или септембру поново су сви хитали ка својим предузећима, фабрикама, комбинатима који су обично запошљавали по више стотина до неколико хиљада радника… Онима који су волели скијање, слично су протицали дани на зимском јануарско-фебруарском распусту. Речју, била су то стара добра времена која су красили: сигуран посао, редовна примања, регрес, тринаеста плата, бесплатно здравство и школство.
Шездесете, седамдесете и осамдесете прођоше, деведесете су донеле ратове, стрепњу и сиромаштво, да бисмо петооктобарске промене дочекали са великом надом у неко ново боље сутра. После почетног бољитка, јер горе ваљда више није ни могло, уследило је болно отрежњење. Богатих је било све мање, али су били све богатији, а у обрнуто пропорционалној размени множили су се сиромашни, иза којих је надирала гомила оних који су се тек регрутовали за слој становништва чија ће судбина пре или касније бити да живе “милиметар изнад очаја”. Средња класа, којој је некада велика већина од нас припадала, ти срећници који су фићама и тристаћима с осмехом на лицу хитали на двонедељно летовање негде уз Јадранску обалу, као да је нестала преко ноћи.
Редовни професор на Одсеку за социологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду др Божо Милошевић наглашава да треба бити опрезан приликом изрицања квалификације о нестанку средње класе, те настоји да на известан начин ублажи ту тезу:
– Тачно је да је после 2000. године средња класа у постсоцијалистичким земљама, па тако и у Србији, почела да се губи, а да су на сцену ступили све израженије сиромаштво, али исто тако и економско-политичка елита која поседује углед, моћ и богатство. Када говоримо о класама, чињеница је да је оно што код нас представља вишу класу, у развијеном свету припада неком средњем слоју средње класе. На измену класне структуре у Србији свакако је утицало низ фактора, међу којима су пресудни били: разарање земље и друштва, ратна разарања, деиндустријализација и санкције које су десетковале преосталу привреду, а онда и начин на који је изведена приватизација државне, односно друштвене својине, од почетка 90-их до данас.
Све то неминовно се рефлектовало да десетине хиљада обичних људи изгубе посао, што је временом нужно довело до “процвата” сиве економије. Самим тим и диференцијација је постајала све израженија. Сива економија једнима је послужила, а и те како служи и данас, да увећају богатство створено из “првобитне акумулације”, а другима тек за пуко преживљавање.
– Резултат је био још веће раслојавање, још већа разлика у приходима, при чему не деле сви исту судбину. Разлике у платама елитних и нижих слојева су све драстичније што је довело до огромних друштвено-екеномских неједнакости. Према неким подацима платне разлике се у Србији крећу у сразмери 1:40, док су у неким бившим социјалистичким земљама, те несразмере биле још веће и кретале су се и до невероватних 1:300!
Иако је остало “нешто” од средње класе, евидентна је подела на елитизацију друштва и апсолутно сиромаштво. И сиромаштво је, упозорава професор Милошевић, релативна ствар, поткрепљујући то конкретним примером.
– Ако професор Универзитета код нас има примања испод 800 евра, можемо говорити о његовом сиромаштву, јер у поређењу с колегама из западних земаља јасно је да је разлика у плаћању тог рада огромна. Међутим, када тих 800 евра упоредимо са оним слојевима у друштву који не могу да зараде ни 200 евра, онда смо склони закључку према којем “професору Универзитета и није тако лоше.” Али, ту је реч о мање или више израженом субјективном гледању на сопствени друштвено-економски положај, а не о објективном процењивању узрока друштвене неједнакости и, с њом у вези, распрострањеном сиромаштву.
На основу статистичких података, проценат апсолутног сиромаштва се смањује, али и те податке треба да узмемо условно, јер је свака нова власт склона да резултате свог рада представи као боље од оних из претходне. Истраживања из 2000. године показала су да је број оних који су живели на граници апсолутног сиромаштва у Србији износио чак 36 одсто, док се данас барата податком да се тај проценат спустио на неких 15-16 процената.
– Слика је знатно реалнија када се групацији апсолутно сиромашних дода бар двоструки број оних којима “нос једва вири изнад воде” – вели професор Милошевић, додајући да елиту која контролише апсолутно друштвено богатство чини између три и седам одсто становништва Србије.
Криза и рецесија неминовно утичу на све сфере друштва, тако да се промене у класној структури одвијају и у стилу живота. Тек, значајан део становништва нужно је приморан да се окрене сивој економији, а наш саговорник наглашава да није то нешто најгоре што може да задеси једно друштво.
– Иза сиве, постоје и црна економија која свесно крши законе настојећи да у њима проналази рупе. Претеча тога биле су такозване корисне малверзације, као појам настао у социјалистичком друштву. Оправдање је проналажено у томе да се, рецимо, грађевинском раднику може прогледати кроз прсте што је из предузећа узео неки материјал, јер ће га, ето, искористити за изградњу сопствене куће!? На крају ланца налази се криминализована економија у којој се врти огромна свота новца од производње и трговине дрогом, оружјем и белим робљем.
Милошевић указује на чињеницу да радни човек у Србији мора да заборави на време када је “добити намештење у државној фирми” значило лепу и сигурну плату до краја радног века.
– Мораћемо да се навикавамо на то да је стално запослење, у условима веће глобализације пословања, прошлост. Неке социолошке анализе су показале да у данашње време чак 92 процента послова не припадају групи која подразумева да ће запослени дотичну делатност обављати до пензије. Са друге стране, све је више послова који се добијају повремено, привремено или се раде - по позиву.
Перспективе нашег радног човека све више ће зависити од пословног и политичког повезивања са развијеним светом.
– Ми имамо релативно образовану радну снагу која може да одговори захтевима тржишта, али је нужно и то да прихватамо послове које најбоље умемо да радимо и који реално могу да се добију и да се плате. На крају, свакако да и веће инвестиције у отварање нових радних места свакако могу да побољшају стандард – закључује професор Милошевић.
Сава Савић
Одзвонило и рутинизацији
Оно са чиме од старих навика такође наши људи морају да раскрсте, када је реч о старим навикама, је рутинизација посла, добрим делом стечена у социјлизму, а моја се и данас још успева да се одржи тамо где се унапред рачуна на подршку државе чак и када је евидентно да је реч о пословним промашајима.
– Иако је време које је подразумевало “сигурну плату”, за коју је обично потребно мало ефективног рада, одавно прошло, још увек се значајан део припадника нашег друштва нада да ће се оно вратити. При томе, они истовремено очекују да држава треба да интервенише у циљу остваривања резолутно напуштеног егалитарног принципа расподеле. Али, на те наводне погодности треба што пре заборавити, јер тржиште не познаје термин апсолутне правде и једнакости, а држава се све више повлачи из домена контроле економских (предузетничких) активности – наглашава професор Милошевић.
