на углу Руменачке и Корнелија Станковића; „Код гуска“ на Тргу Мајке Јевросиме; „Код Жели-нени“ у Јанка Чмелика и други. Такође су отваране и кафане: чувени „Мексико“ на углу Јанка Веселиновића и Руменачке, „Код Жели-нени“ на углу Јанка Чмелика и Корнелија Станковића и можда најпознатија - кафана „Пилот“ на углу Корнелија Станковића и Илије Бирчанина. Далеке 1926. године господин Владимир Матић, из сремског села Раковац, са женом Смиљом и децом Душаном и Јеленом, купио је сеоску „дужну“ кућу и отворио кафану „Пилот“. Касније је он реновирао ту кућу и дао јој изглед скоро исти као што је данас. Ту су му се родиле још три ћерке: Каја, Радмила и Деса. Име „Пилот“ газда Влада је дао по многим пилотима, који су с оближњег аеродрома ту долазили на пиће.
Године 1926, на раскрсници код кафане „Пилот“ је постављен дрвени крст, ограђен металном оградом. Сваке године 7. јула, на дан рођења Светог Јована Претече, свештеници су ту служили службу, а на ледини, где се данас зида црква, била је велика слава. Крст је склоњен 1946. године. Детелинара се, по својој слави, зове и Ивањдањско насеље.
За време Другог светског рата, Детелинара је доста страдала у рацији 1942. године, а дала је и једног народног хероја. То је Мара Максић, из старе породице с Детелинаре, која је као скојевка најпре одведена у новосадску злогласну „армију“, а потом у логор у Мађарску, где је изгубила живот. У „армију“ су одведени још и Милева Андрић, Живко Козарев, Миленко Могин, Шваба (заиста је био Немац, али име не знам) и још неки, и они су сви, на срећу, преживели. На крају Другог светског рата Детелинара је преживела још једну велику трагедију, када су нас 1944. године бомбардовали наши „савезници“ Енглези. Једна бомба је, уместо на аеродром, пала на кућу Батићевих, на углу Косте Рацина и Јанка Чмелика. Осим двоје мале деце, брата и сестре који су затрпани под рушевином, остали су се спасли.
Имала је младост Детелинаре и своју забаву, то су углавном биле игранке, најпознатије у кафани „Мексико“. Ту су се одржавале биоскопске представе, предавања, приредбе и често је свирао оркестар Јове Мунћана, чији су чланови били Добривоје Риђички, Лаза Козарев, Мирко Ковачев и браћа Кираљ. На Детелинари је тих дана постојала голубарска организација, а и данас чува ту традицију, а оснивачи су били Ђура Станојевић Дајка, Ферика Киш, Миша Сливка и други.
Имала је Детелинара и своје мангупе, од којих су највећи и најснажнији били бећари Ферика, Шањика и Њусика. Живели су на крају Улице Јанка Чмелика и на неки начин били нека врста бранитеља девојака и момака с Детелинаре. Многим кавгаyијама је било доста да се само помене њихово име па да се никад више не појаве на Детелинари.
Први привредни објекат подигнут на Детелинари био је у Руменачкој улици „Завод Камендин – Серум завод“ породице Дунђерски. Касније су отворени „Еманит”, „Јастреб” и неки мањи објекти. Прве вишеспратнице подигнуте на Детелинари биле су три „Победине“ зграде, на три спрата, који су зидане око 1955. године, преко пута „Јастреба” и које су за оно време биле права сензација.
Данас од старе Детелинаре има још само делова понеких улица, али и оне полако нестају под најездом вишеспратница, а и старих Детелинараца је све мање. Остала је кућа у којој је некада била кафана „Пилот” (сада у власништву друге породице), да нас изгледом подсећа на стара добра времена, када се живело много мирније, а можда и срећније.
Нада Мункачи
