Goran Gocić: Stvaram teško – objavljujem malo

ako imaju mnogo inspiracije i puno dela, govorimo da su prolifični. No neki od njih svet bukvalno uneređuju kada mu se obraćaju sa skrušenom molbom da pogleda njegovih šezdesetak igranih filmova, posluša njegovih četrdesetak simfonija, obrati pažnju na njegovih stotinu i kusur knjiga.

Lično stvaram teško i objavljujem malo. A i to samo u velikoj nuždi. Ako vas reč prolifičnost podseća na neumereno prolivanje tečnosti s neba ili eventualno iz tela, u pravu ste. Etimologija je neumoljiva. Ona nas nagoni da priznamo kako je pristojno i zdravo samo oglašavati se i olakšavati retko.

Prolifični, pak, koji svoj kreativni potencijal rabe češće i sa obilatijim, ako ne i razularenijim rezultatima, koji svoj lični miris i nered šire više puta na dan ili u pedesetak do sto premijernih instanci u životu, imaju premalo poštovanja prema baba-seri inertne javnosti, pozvane da pročisti glavnicu i počisti ostatak. Rečju, da unese malo reda u svo to ponosito polivanje kamerom i brabonjanje rečima, izdašno i beskrajno samoisticanje.

Za moj ukus, jedna knjiga poezije, tri romana, devet simfonija, tuce igranih filmova ili trideset četiri platna čini mi se više nego dovoljnim da se trag ostavi, iskaz da, a teritorija obeleži – pod uslovom da ih krasi perfekcija. Treba ići na što veće sažimanje, što veće usavršavanje.

Ili je možda neophodno da se isto ili skoro isto ponavlja decenijama? Da se napuni čitav muzej kako bi javnost shvatila našu poentu i potvrdila našu grandomaniju? Čovek prosto poželi da zakonski ograniči polja gde nismo navikli na granice, poput broja dece u urbanim delovima Kine.

Jedino preostalo rešenje kad je umetnost u pitanju jeste otmeno ignorisanje naoko beskrajnih opusa raspričanih, nezaustavljivih, prolifičnih Amerikanaca poput Džejmsa Brauna, Vudija Alena, Endija Vorhola. Možda neko više voli da sam i bez ičije pomoći tumara među hiljadama platana Pikasa, ili stotinak drama Lopea de Vege kao kroz nepoznatu zemlju, povodeći se za Brehtovom maksimom da “ne biramo mnogo među svojim stvarima, jer će to već učiniti drugi”.

Ali treba poštovati vreme, pažnju i kapacitet takozvanih “drugih” ako smo ih već pozvali u svoj atar, na svoj pir, zarad vlastitog depoa sećanja, vlastitog dečjeg samopotvrđivanja, poput beba koje svako malo-malo časte roditelje punim pelenama.

Naša pojedinačna i kolektivna prolifičnost je u ovom smislu bezmerna strast privrednog rasta i jednako bezmerni strah od analognog kraha proizvodnje. Združeni, oni čine ovu planetu deponijom ne samo za naše ruko-i umo-tvorine, naše zemne ostatke i otpadne vode, našu odbačenu ambalažu, išaranu hartiju i u to ime progutane šume, naše pređene i ugrađene šine, islužene časti i kultivisanu divljinu – već i deponiju druge vrste.

Ona je mesto gde ćemo udomiti svoje proživljene emocije, još žive strahove, sublimirane tegobe, nerešene probleme, svoju, u biti jezivu, potrebu za iskazivanjem, za izgovaranjem, za keženjem, za povraćajem, za izmetanjem, rečju, za neravnopravnom razmenom.

Tokom nje uzimamo sve što nam navodno treba od sveta, a svetu vraćamo sav svoj nedostojni višak, sav svoj evidentni zaostatak. Ta navodna kreativna neuračunljivost uvek mi je dodijavala, a siguran sam i svakom od vas s minimumom kriterijuma i samopoštovanja. Svo to mudroserstvo, trabunjanje, svo to mazanje i arlaukanje, svo to provaljivanje i divljanje u prazno koje dublira kao umetnost. Kao naša najkultuvisanija kreacija.

Izgleda da navodno apolonske sklonosti za lepotom i redom, uprkos svemu, ipak završe neslavno, kao neslana šala, u nuždi i nužniku, u čučnju i čučavcu, nagnute nad mračnim otvorom, dok se napinjemo da izbacimo još koji komad, zauzmemo još koji napet stav. Jer nas je priteralo u dijalogu sa crnom kesom i vlastitim stomakom, koji redom zahtevaju ekspeditivno pražnjenje.

Malo je istina koje su tako preteće, tako neodložne. Kao da nemamo izbora, već moramo opsesivno prolivati vlastite viškove i ostatke: monologe, blagovesti, žuč, dobro skovane imitacije, ispovesti, kopije života, izmišljotine, još bolje manipulisane emocije, ideologije, psihoze, slučajeve, predskazanja i nasleđe – modifikovana predskazanja i loše interpretirano nasleđe – rime, note, poteze, sudove, refrene, činove, smele spojeve i junake, katkad bolje ali najčešće nemoralnije, jezivije od nas.

Sve je to iz takozvanih prolifičnih autora provaljivalo i izlazilo, a provaljivaće i izlaziće u mlazu i u količinama direktno na kao pušku zapet, na sve spreman papir, celuloid, senzor ili platno – tamo se gnezdeći i zadržavajući, ustrojavajući i istrajavajući, i na kraju raspadajući se i truleći u posebnom rasporedu za koji je odgovorna naša naglost.

Naš razulareni ego, naša neoliberalna produktivnost, naša stvaralačka razdraženost su sekundanti te provale iz creva i višeg reda, tog livenja i kovanja misli, tog isticanja emocija, tog prolivanja krvi i suza, tog nepodnošljivog točenja za šta su umeće i zanat samo dobro sklepani izgovori.

Ja sam pak protiv stvaralačkog prolivanja, gospodo. Glasam za sažetost i minimalizam, za umetnike koji imaju hroničan zatvor i one kojima su u zatvoru cepali rukopise, racionalizovali libido, lomili instrumente, oduzimali boje. I tu negde leži razvrat kreacije, u racionalisanju naše nostalgije za lepotom. Nostalgije za najuzbudljivijim potojećim procesom: stvaranjem.

Priredio: Đ. P.