Горан Гоцић: Стварам тешко – објављујем мало

ако имају много инспирације и пуно дела, говоримо да су пролифични. Но неки од њих свет буквално унеређују када му се обраћају са скрушеном молбом да погледа његових шездесетак играних филмова, послуша његових четрдесетак симфонија, обрати пажњу на његових стотину и кусур књига.

Лично стварам тешко и објављујем мало. А и то само у великој нужди. Ако вас реч пролифичност подсећа на неумерено проливање течности с неба или евентуално из тела, у праву сте. Етимологија је неумољива. Она нас нагони да признамо како је пристојно и здраво само оглашавати се и олакшавати ретко.

Пролифични, пак, који свој креативни потенцијал рабе чешће и са обилатијим, ако не и разуларенијим резултатима, који свој лични мирис и неред шире више пута на дан или у педесетак до сто премијерних инстанци у животу, имају премало поштовања према баба-сери инертне јавности, позване да прочисти главницу и почисти остатак. Речју, да унесе мало реда у сво то поносито поливање камером и брабоњање речима, издашно и бескрајно самоистицање.

За мој укус, једна књига поезије, три романа, девет симфонија, туце играних филмова или тридесет четири платна чини ми се више него довољним да се траг остави, исказ да, а територија обележи – под условом да их краси перфекција. Треба ићи на што веће сажимање, што веће усавршавање.

Или је можда неопходно да се исто или скоро исто понавља деценијама? Да се напуни читав музеј како би јавност схватила нашу поенту и потврдила нашу грандоманију? Човек просто пожели да законски ограничи поља где нисмо навикли на границе, попут броја деце у урбаним деловима Кине.

Једино преостало решење кад је уметност у питању јесте отмено игнорисање наоко бескрајних опуса распричаних, незаустављивих, пролифичних Американаца попут Џејмса Брауна, Вудија Алена, Ендија Ворхола. Можда неко више воли да сам и без ичије помоћи тумара међу хиљадама платана Пикаса, или стотинак драма Лопеа де Веге као кроз непознату земљу, поводећи се за Брехтовом максимом да “не бирамо много међу својим стварима, јер ће то већ учинити други”.

Али треба поштовати време, пажњу и капацитет такозваних “других” ако смо их већ позвали у свој атар, на свој пир, зарад властитог депоа сећања, властитог дечјег самопотврђивања, попут беба које свако мало-мало часте родитеље пуним пеленама.

Наша појединачна и колективна пролифичност је у овом смислу безмерна страст привредног раста и једнако безмерни страх од аналогног краха производње. Здружени, они чине ову планету депонијом не само за наше руко-и умо-творине, наше земне остатке и отпадне воде, нашу одбачену амбалажу, ишарану хартију и у то име прогутане шуме, наше пређене и уграђене шине, ислужене части и култивисану дивљину – већ и депонију друге врсте.

Она је место где ћемо удомити своје проживљене емоције, још живе страхове, сублимиране тегобе, нерешене проблеме, своју, у бити језиву, потребу за исказивањем, за изговарањем, за кежењем, за повраћајем, за изметањем, речју, за неравноправном разменом.

Током ње узимамо све што нам наводно треба од света, а свету враћамо сав свој недостојни вишак, сав свој евидентни заостатак. Та наводна креативна неурачунљивост увек ми је додијавала, а сигуран сам и сваком од вас с минимумом критеријума и самопоштовања. Сво то мудросерство, трабуњање, сво то мазање и арлаукање, сво то проваљивање и дивљање у празно које дублира као уметност. Као наша најкултувисанија креација.

Изгледа да наводно аполонске склоности за лепотом и редом, упркос свему, ипак заврше неславно, као неслана шала, у нужди и нужнику, у чучњу и чучавцу, нагнуте над мрачним отвором, док се напињемо да избацимо још који комад, заузмемо још који напет став. Јер нас је притерало у дијалогу са црном кесом и властитим стомаком, који редом захтевају експедитивно пражњење.

Мало је истина које су тако претеће, тако неодложне. Као да немамо избора, већ морамо опсесивно проливати властите вишкове и остатке: монологе, благовести, жуч, добро сковане имитације, исповести, копије живота, измишљотине, још боље манипулисане емоције, идеологије, психозе, случајеве, предсказања и наслеђе – модификована предсказања и лоше интерпретирано наслеђе – риме, ноте, потезе, судове, рефрене, чинове, смеле спојеве и јунаке, каткад боље али најчешће неморалније, језивије од нас.

Све је то из такозваних пролифичних аутора проваљивало и излазило, а проваљиваће и излазиће у млазу и у количинама директно на као пушку запет, на све спреман папир, целулоид, сензор или платно – тамо се гнездећи и задржавајући, устројавајући и истрајавајући, и на крају распадајући се и трулећи у посебном распореду за који је одговорна наша наглост.

Наш разуларени его, наша неолиберална продуктивност, наша стваралачка раздраженост су секунданти те провале из црева и вишег реда, тог ливења и ковања мисли, тог истицања емоција, тог проливања крви и суза, тог неподношљивог точења за шта су умеће и занат само добро склепани изговори.

Ја сам пак против стваралачког проливања, господо. Гласам за сажетост и минимализам, за уметнике који имају хроничан затвор и оне којима су у затвору цепали рукописе, рационализовали либидо, ломили инструменте, одузимали боје. И ту негде лежи разврат креације, у рационалисању наше носталгије за лепотом. Носталгије за најузбудљивијим потојећим процесом: стварањем.

Приредио: Ђ. П.