Stihovani triptih Kajice Kuburića

O tim školama govore oslikana sela i varoši. Znane su nam slike osvetljene temperom na staklu. Te slike usudno prati živost narodne lirike. Otuda smatram da u rečitom koloritu opstaje i neka vrsta upečatljivo sročene lirike koja se može obeležiti kao „književna naiva“, opstojava kod nas poodavno, ima maha, ali se nemarno na tu i takvu strofičnost gleda. Tamo šezdeset i neke, minulog veka, pojavila se antologija liričara seoske provijencije „Orfej među šljivama“ koju su priredili Dragiša Vitošević i Dobrica Erić.

Uvodna napomena baš i jeste uz taj lirski štim pisana, a povodom stihovanog triptiha Kajice Kuburića pod zajedničkim naslovom „Od salaša pa do Tise, a između Mol“ (Tiski cvet, Novi Sad – 2019). Kajica, u Molu špicnamenovan kao Braca, sročio je lirski memoar koji nije bez testamentarne oporuke. Otima se zaboravu. Opominje, kako nam se, ne samo njive, olako licitiraju... Njemu je njiva ukleta suština života, njiva kao telesno jezgro smisla. Strofe su natopljene ironijom i paorskom setom. Na nedavno priređenim promocijama Kajica Kuburić je u Molu i Novom Sadu dvorio stihovima publiku koja se stisla da ga vidi kao pesničko čudo u kvadraturi pozorišne sale i čitaonici Gradske biblioteke. Rapsodu se maltene mahalo belim maramicama. Kantautor Miša Blizanac zapevao je uz gitaru ravničarske refrene iz ponuđene knjige. Tu se našao i glumac Miodrag Petrović da emotivnim refleksom glasa razjašnjava ukrštene i paralelne rime. Publiku i deklamatora izjedared je prepao, nasred bibliotečke čitaonice, praskom u fijuku, ovčarski bič sa loparima novinara Pavla Maleševa. Nešto je puklo, zar ne? Opet je na sceni igrokaz sa pevanjem i pucanjem.

I dok iščitavaš „Vašar u Molu“, učini ti se da si u samom vrtlogu  vašarske gungule. Sav si u nekakvom čegrtanju i klepetanju. Obuzme te neki dobošarski svaštarluk bez čije omame kao da nema života. Ruralni ushit ti se zavrti u očima. Usklični glasovi na pazaru konja, ovaca, volova. Ta i Gogolj je pisao o vašarima, a što ne bi i Braca iz Mola... Tu su varjače i lonci, petlovi i glineni detlići, korita, šila i sersani uz šarage, i naćve. Ceo lebarnik na dlanu. Veli unuk: „Oko podne ode koza Seka,/ deda to jedva dočeka,/ dočepo se malo para,/ pa otide vašarom da šara.“ A vašarsko šaranje bez „šatre“ za tambure uz pivo na krigle ne ide. Šareni se šnajderaj uz gdekoje šećerleme u opštem metežu: „Na vašaru svega i svačega,/ od sarača do kovača,/ licidera i krojača, puno alvi i kolača“, a deda unuku ni „kretoš“ kupio nije. Ono jeste: „Pola/ Mola/ tamo se skupilo/ da bi nam se nešto za kuću kupilo“, spev o šarenoj pijaci – blic davnog detinjstva. I baš tog i takvog Kajicu kadrira televizijskom kamerom Bora Otić, bećarski, znalački fino, šorom širokog Mola. A šta tek kazati o modnim finesama Naslednog šešira, kako bi kazao Miloš Crnjanski: „Drž fason, Neco!“ Familijarni šešir koji se i usmeno testamentira od oca sinu i broji se kao važan posed kapitalne mere: „Nasledio šešir otac/ moga dede sin,/ da u Molu bude/ doteran i fin:“ Ima u ovim stihovima finog derta koji naliči južnim prozama Borisava Stankovića, a na ravničarski način. Stih je na momente elegičan, na trenutke šeretski razvezan i širokog je oka na duši koja ume da oseti i vidi tuđu muku, i razume krpež i trpež. „Nasledni šešir“ jeste stihovana priča o ravničarskom karakteru. Fin domaćinski bećarluk, šešir „očuvan i fin“ u trokrilnom šifonjeru gostinske sobe na salašu.

Nema u ovim lirskim srokovima ispraznih fraza, ni patetike, sve je ogoljeno, opojno izrečeno sa jasnim rimama fine čistote i plemenite „naive“. Na obe promocije publika se sjatila u jednom uvetu da osluhne sopstvene vokale. Orfej iz Mola našao se na žitnoj leniji pesme. Udenuo se međ sthove i trio gajdaša Makse iz Sivca. Nešto se fino zavrtelo uz lirski vergl paorskog karusela. Ne daju se ljudi olakom zaboravu. Nema umetnost samo jedno lice u zbivanju života.

Kuburićeva pesnička skela uzjahala je nebo, ne samo nad žmiravim šorovima Mola i Ade, sliči slikama Milića od Mačve. Uplete se tu i šorom Uroš Predić sa „Veselom braćom“. Ima svega u tom šarmantno umilnom Molu, gde gospodski naklon među meštanima i za goste fino opstaje. Ova lirika nekom zagonetnom i začudnom aromom „prefinjene naive“, kadikad u slogu, detinjasto ofarbna, firmira ljudsku facu, očarava, nosi  boju i miris mokre zemlje jorgovana i bagrema. Zanimljiva pesnička kaža u ovom vremenu otuđeno sluđenih ljudi.                                           

Milutin Ž. Pavlov