О тим школама говоре осликана села и вароши. Знане су нам слике осветљене темпером на стаклу. Те слике усудно прати живост народне лирике. Отуда сматрам да у речитом колориту опстаје и нека врста упечатљиво срочене лирике која се може обележити као „књижевна наива“, опстојава код нас поодавно, има маха, али се немарно на ту и такву строфичност гледа. Тамо шездесет и неке, минулог века, појавила се антологија лиричара сеоске провијенције „Орфеј међу шљивама“ коју су приредили Драгиша Витошевић и Добрица Ерић.
Уводна напомена баш и јесте уз тај лирски штим писана, а поводом стихованог триптиха Кајице Кубурића под заједничким насловом „Од салаша па до Тисе, а између Мол“ (Тиски цвет, Нови Сад – 2019). Кајица, у Молу шпицнаменован као Браца, срочио је лирски мемоар који није без тестаментарне опоруке. Отима се забораву. Опомиње, како нам се, не само њиве, олако лицитирају... Њему је њива уклета суштина живота, њива као телесно језгро смисла. Строфе су натопљене иронијом и паорском сетом. На недавно приређеним промоцијама Кајица Кубурић је у Молу и Новом Саду дворио стиховима публику која се стисла да га види као песничко чудо у квадратури позоришне сале и читаоници Градске библиотеке. Рапсоду се малтене махало белим марамицама. Кантаутор Миша Близанац запевао је уз гитару равничарске рефрене из понуђене књиге. Ту се нашао и глумац Миодраг Петровић да емотивним рефлексом гласа разјашњава укрштене и паралелне риме. Публику и декламатора изједаред је препао, насред библиотечке читаонице, праском у фијуку, овчарски бич са лопарима новинара Павла Малешева. Нешто је пукло, зар не? Опет је на сцени игроказ са певањем и пуцањем.
И док ишчитаваш „Вашар у Молу“, учини ти се да си у самом вртлогу вашарске гунгуле. Сав си у некаквом чегртању и клепетању. Обузме те неки добошарски сваштарлук без чије омаме као да нема живота. Рурални усхит ти се заврти у очима. Усклични гласови на пазару коња, оваца, волова. Та и Гогољ је писао о вашарима, а што не би и Браца из Мола... Ту су варјаче и лонци, петлови и глинени детлићи, корита, шила и серсани уз шараге, и наћве. Цео лебарник на длану. Вели унук: „Око подне оде коза Сека,/ деда то једва дочека,/ дочепо се мало пара,/ па отиде вашаром да шара.“ А вашарско шарање без „шатре“ за тамбуре уз пиво на кригле не иде. Шарени се шнајдерај уз гдекоје шећерлеме у општем метежу: „На вашару свега и свачега,/ од сарача до ковача,/ лицидера и кројача, пуно алви и колача“, а деда унуку ни „кретош“ купио није. Оно јесте: „Пола/ Мола/ тамо се скупило/ да би нам се нешто за кућу купило“, спев о шареној пијаци – блиц давног детињства. И баш тог и таквог Кајицу кадрира телевизијском камером Бора Отић, бећарски, зналачки фино, шором широког Мола. А шта тек казати о модним финесама Наследног шешира, како би казао Милош Црњански: „Држ фасон, Нецо!“ Фамилијарни шешир који се и усмено тестаментира од оца сину и броји се као важан посед капиталне мере: „Наследио шешир отац/ мога деде син,/ да у Молу буде/ дотеран и фин:“ Има у овим стиховима финог дерта који наличи јужним прозама Борисава Станковића, а на равничарски начин. Стих је на моменте елегичан, на тренутке шеретски развезан и широког је ока на души која уме да осети и види туђу муку, и разуме крпеж и трпеж. „Наследни шешир“ јесте стихована прича о равничарском карактеру. Фин домаћински бећарлук, шешир „очуван и фин“ у трокрилном шифоњеру гостинске собе на салашу.
Нема у овим лирским сроковима испразних фраза, ни патетике, све је огољено, опојно изречено са јасним римама фине чистоте и племените „наиве“. На обе промоције публика се сјатила у једном увету да ослухне сопствене вокале. Орфеј из Мола нашао се на житној ленији песме. Уденуо се међ стхове и трио гајдаша Максе из Сивца. Нешто се фино завртело уз лирски вергл паорског карусела. Не дају се људи олаком забораву. Нема уметност само једно лице у збивању живота.
Кубурићева песничка скела узјахала је небо, не само над жмиравим шоровима Мола и Аде, сличи сликама Милића од Мачве. Уплете се ту и шором Урош Предић са „Веселом браћом“. Има свега у том шармантно умилном Молу, где господски наклон међу мештанима и за госте фино опстаје. Ова лирика неком загонетном и зачудном аромом „префињене наиве“, кадикад у слогу, детињасто офарбна, фирмира људску фацу, очарава, носи боју и мирис мокре земље јоргована и багрема. Занимљива песничка кажа у овом времену отуђено слуђених људи.
Милутин Ж. Павлов
