Letopis je spreman da izdrži svaki pogled

Letopis je najstariji živi književni časopis na planeti, a to je nedovoljno poznata činjenica, i u Srbiji i u svetu. Njegovi osnivači i potonji urednici bili su najugledniji i najobrazovaniji ljudi, plejada velikana srpske kulturne istorije. Glavni i odgovorni urednik od 2012. godine je Slobodan Vladušić (1973), književnik, esejista i vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 

Postoji ideja da se Letopis Matice srpske, kao najstariji živi književni časopis uvrsti u kulturna dobra pod zaštitom Uneska. Kako bi ste taj predlog ukratko obrazložili ?

– Moram da priznam da mi tu ideju niko nije zvanično saopštio, pa se dakle, kao urednik Letopisa još ne mogu jasno odrediti prema njoj. U svakom slučaju, Letopis jeste deo svetske baštine, bez obzira da li će se i kada naći na spisku Uneska. Ipak, čini mi se da pre svega mi sami moramo da shvatimo da je Letopis jeste kulturno dobro srpske kulture, i da sličan časopis nemamo, kao što nemamo još jednu Maticu srpsku. Ako naučimo da poštujemo naše kulturne spomenike – a Letopis nije jedini takav spomenik – onda ćemo svakako pronaći način da ih predstavimo svetu. Primera radi, nisam siguran da je Ministarstvo kulture iskoristilo sve mogućnosti da u promociji srpske književnosti u svetu uključi i predstavljanje Letopisa na stranim festivalima. Tako rizikujemo da dođemo u paradoksalnu situaciju da tražimo da se Letopis stavi na listu Uneska, a da pre toga nismo učinili ništa da u inostranstvu promovišemo Letopis kao primer za ponos naše nacionalne kulture.



I Letopis Matice srpske, kao i Matica, prirodno, veoma drže do tradicije. Kako uredništvo LMS spaja tradicionalne i moderne vrednosti?



– Mislim da je jedan od većih problema u ovoj zemlji to što nam se nikako ne dozvoljava da shvatimo da tradicionalno i moderno nisu u opoziciji. Zato imamo ljude koji modernost poistovećuju sa odbacivanjem tradicije. Književnost je očit primer koliko je takvo shvatanje problematično, budući da najznačajniji srpski pisci nisu pisali bez svesti o tradiciji. Po mom mišljenju, radikalno odbacivanje tradicije jeste rezultat osećaja inferiornosti. Mi u Letopisu, takav problem nemamo. Zato se u Letopisu pojavljuju temati koji odgovaraju na dve pođednako važne potrebe, a to su potreba da se sačuva ono što je vredno, a što pripada prošlosti, i potreba da se bude u stalnom dosluhu sa modernošću, kako bismo sačuvali konkurentnost srpske kulture u odnosu na ostale svetske i evropske kulture. Smatram dakle, da je „tajna” sklapanja modernog i tradicionalnog u tome da se izbegne osećanje inferiornosti u dodiru sa modernim, osećanje da se modernom samo treba prepustiti, pa da time svi problemi budu rešeni. Modernost zahteva kormilarenje, a ne prepuštanje.



Letopis MS i internet?



– Internet je svakako važan aspekt naših života. On nas menja, čak i kada to ne želimo da priznamo. Ako menja naše živote, on svakako menja i našu književnost. Danas, recimo, imate čitaoce koji su skloniji da tekstove čitaju sa monitora, a ne sa papira, kao što imate i pisce koji pišu pre svega tzv. internet žanrove kao što je tviter priča ili blog. To je bio razlog zašto smo želeli da u jednom tematskom bloku ispitamo kako stvari stoje sa internet književnošću. Tako je nastao temat „Književnost i internet” u septembarskom broju Letopisa, koji je priredio Miloš Jocić. Osim njegovog uvodnog teksta, u okviru temata se nalaze tekstovi Vladislave Gordić Petković i Tijane Tropin, kao i tekst Dragana Babića, kome dugujemo posebnu zahvalnost i za prevod teksta Espena Arseta na temu takozvanih nelinaernih tekstova koji su karakteristični za internet književnost.



Šta planirate da objavite do kraja godine u Letopisu?



– Do kraja godine, planirali smo još tri temata: jedan je posvećen detektivskoj priči, drugi Danilu Kišu, koji ove godine, u našim mislima, puni osamdesetu godinu svog života, a treći, Leonardu Koenu. Sem toga, planiramo, da u januarsko-februarskom broju Letopisa napravimo jedan, nadam se, lep temat o srpskim crkvama i manastirima u književnosti; smatramo da je tema važna, a nažalost i veoma aktuelna, posebno u kontekstu stalnih pokušaja da se otuđi, između svega ostalog, i naše crkveno i kulturno nasleđe na Kosovu.

U svakom slučaju, vidite da raznovrsnost tema u Letopisu ilustruje ne tek puku otvorenost za različite poetičke i intelektulne koncepte i interesovanja. To znači da je Letopis otvoren za sve one koji veruju da su kulturan i razuman dijalog različitih stanovišta i tema neophodni za normalan kulturni i intelektualni život jedne države. Ideje se uvek proveravaju i produbljuju u dodiru sa drugim idejama; to, naravno, važi i za one ideje koje čine koncept ovog uredništva Letopisa.



Da li je književna periodika u Srbiji i dalje mesto i slika stvarnog književnog života?



– Meni se čini da je današnji književni život u Srbiji prilično disperzivan, šarolik ili raštrkan, kako želite. Časopisi su u principu otvoreni za tu raznolikost i to je dobro. Ipak, uveren sam da svaka redakcija književnog časopisa u Srbiji ima ideju šta jeste književnost i koja je njena uloga; šta je dobra, a šta loša književnost, i najzad, kakav bi to bio idealni čitalac književnosti za koga onda ona pravi časopis, iako, naravno, svi znamo da uvek imamo posla samo sa konkretnim čitaocima, a ne sa idealnim konstrukcijama. Mislim da je takva koncepcijska raznolikost književnih časopisa u Srbiji prednost i da je treba negovati, jer kao što ste i sami pomenuli, ona jeste znak života, života ideja, tekstova, književnosti. Ona je znak da u ovoj zemlji struji intelektualni život. Njen nestanak – a na periodici svake godine Ministarstvo kulture trenira štedljivost – bio bi veoma loš signal.  



Radmila Lotina

Živa ideja antičkog polisa



Šta pomislite kada pročitate spisak imena vaših prethodnika, glavnih urednika LMS, koji su bili ugledne ličnosti srpske kulturne istorije?



– Pomislim da je tradicija živa stvar. Letopis je dobar primer za to. Imate časopis koji je nastao 1824. godine i još uvek je živ, krepak i vitalan, još je spreman da izdrži svaki pogled. Spisak mojih prethodnika na mestu urednika Letopisa pokazuje mi da ima smisla da se čovek potrudi oko nečeg što ima opštu, javnu funkciji i značaj. Tome nas uči ideja polisa koju treba pomenuti, jer je Letopis i nastao tako što su ga osnovali srpski građani: ona nam govori da javni život, život koji je, između ostalog, posvećen i javnom dobru, potpuniji, sadržajniji, hrabriji od onog koji se vodi samo za sebe. Najzad, javnost ne isključuje privatnost: ona privatnost obogaćuje, čini je lepšom, jer to privatno nije više sklonište u koje smo se sakrili bežeći iz života, već dom koji je svojevrsni nastavak gradskog trga –  simbola javnog života u svim njegovim varijetetima.