Летопис је спреман да издржи сваки поглед

Летопис је најстарији живи књижевни часопис на планети, а то је недовољно позната чињеница, и у Србији и у свету. Његови оснивачи и потоњи уредници били су најугледнији и најобразованији људи, плејада великана српске културне историје. Главни и одговорни уредник од 2012. године је Слободан Владушић (1973), књижевник, есејиста и ванредни професор Филозофског факултета у Новом Саду. 

Постоји идеја да се Летопис Матице српске, као најстарији живи књижевни часопис уврсти у културна добра под заштитом Унеска. Како би сте тај предлог укратко образложили ?

– Морам да признам да ми ту идеју нико није званично саопштио, па се дакле, као уредник Летописа још не могу јасно одредити према њој. У сваком случају, Летопис јесте део светске баштине, без обзира да ли ће се и када наћи на списку Унеска. Ипак, чини ми се да пре свега ми сами морамо да схватимо да је Летопис јесте културно добро српске културе, и да сличан часопис немамо, као што немамо још једну Матицу српску. Ако научимо да поштујемо наше културне споменике – а Летопис није једини такав споменик – онда ћемо свакако пронаћи начин да их представимо свету. Примера ради, нисам сигуран да је Министарство културе искористило све могућности да у промоцији српске књижевности у свету укључи и представљање Летописа на страним фестивалима. Тако ризикујемо да дођемо у парадоксалну ситуацију да тражимо да се Летопис стави на листу Унеска, а да пре тога нисмо учинили ништа да у иностранству промовишемо Летопис као пример за понос наше националне културе.



И Летопис Матице српске, као и Матица, природно, веома држе до традиције. Како уредништво ЛМС спаја традиционалне и модерне вредности?



– Мислим да је један од већих проблема у овој земљи то што нам се никако не дозвољава да схватимо да традиционално и модерно нису у опозицији. Зато имамо људе који модерност поистовећују са одбацивањем традиције. Књижевност је очит пример колико је такво схватање проблематично, будући да најзначајнији српски писци нису писали без свести о традицији. По мом мишљењу, радикално одбацивање традиције јесте резултат осећаја инфериорности. Ми у Летопису, такав проблем немамо. Зато се у Летопису појављују темати који одговарају на две пођеднако важне потребе, а то су потреба да се сачува оно што је вредно, а што припада прошлости, и потреба да се буде у сталном дослуху са модерношћу, како бисмо сачували конкурентност српске културе у односу на остале светске и европске културе. Сматрам дакле, да је „тајна” склапања модерног и традиционалног у томе да се избегне осећање инфериорности у додиру са модерним, осећање да се модерном само треба препустити, па да тиме сви проблеми буду решени. Модерност захтева кормиларење, а не препуштање.



Летопис МС и интернет?



– Интернет је свакако важан аспект наших живота. Он нас мења, чак и када то не желимо да признамо. Ако мења наше животе, он свакако мења и нашу књижевност. Данас, рецимо, имате читаоце који су склонији да текстове читају са монитора, а не са папира, као што имате и писце који пишу пре свега тзв. интернет жанрове као што је твитер прича или блог. То је био разлог зашто смо желели да у једном тематском блоку испитамо како ствари стоје са интернет књижевношћу. Тако је настао темат „Књижевност и интернет” у септембарском броју Летописа, који је приредио Милош Јоцић. Осим његовог уводног текста, у оквиру темата се налазе текстови Владиславе Гордић Петковић и Тијане Тропин, као и текст Драгана Бабића, коме дугујемо посебну захвалност и за превод текста Еспена Арсета на тему такозваних нелинаерних текстова који су карактеристични за интернет књижевност.



Шта планирате да објавите до краја године у Летопису?



– До краја године, планирали смо још три темата: један је посвећен детективској причи, други Данилу Кишу, који ове године, у нашим мислима, пуни осамдесету годину свог живота, а трећи, Леонарду Коену. Сем тога, планирамо, да у јануарско-фебруарском броју Летописа направимо један, надам се, леп темат о српским црквама и манастирима у књижевности; сматрамо да је тема важна, а нажалост и веома актуелна, посебно у контексту сталних покушаја да се отуђи, између свега осталог, и наше црквено и културно наслеђе на Косову.

У сваком случају, видите да разноврсност тема у Летопису илуструје не тек пуку отвореност за различите поетичке и интелектулне концепте и интересовања. То значи да је Летопис отворен за све оне који верују да су културан и разуман дијалог различитих становишта и тема неопходни за нормалан културни и интелектуални живот једне државе. Идеје се увек проверавају и продубљују у додиру са другим идејама; то, наравно, важи и за оне идеје које чине концепт овог уредништва Летописа.



Да ли је књижевна периодика у Србији и даље место и слика стварног књижевног живота?



– Мени се чини да је данашњи књижевни живот у Србији прилично дисперзиван, шаролик или раштркан, како желите. Часописи су у принципу отворени за ту разноликост и то је добро. Ипак, уверен сам да свака редакција књижевног часописа у Србији има идеју шта јесте књижевност и која је њена улога; шта је добра, а шта лоша књижевност, и најзад, какав би то био идеални читалац књижевности за кога онда она прави часопис, иако, наравно, сви знамо да увек имамо посла само са конкретним читаоцима, а не са идеалним конструкцијама. Мислим да је таква концепцијска разноликост књижевних часописа у Србији предност и да је треба неговати, јер као што сте и сами поменули, она јесте знак живота, живота идеја, текстова, књижевности. Она је знак да у овој земљи струји интелектуални живот. Њен нестанак – а на периодици сваке године Министарство културе тренира штедљивост – био би веома лош сигнал.  



Радмила Лотина

Жива идеја античког полиса



Шта помислите када прочитате списак имена ваших претходника, главних уредника ЛМС, који су били угледне личности српске културне историје?



– Помислим да је традиција жива ствар. Летопис је добар пример за то. Имате часопис који је настао 1824. године и још увек је жив, крепак и виталан, још је спреман да издржи сваки поглед. Списак мојих претходника на месту уредника Летописа показује ми да има смисла да се човек потруди око нечег што има општу, јавну функцији и значај. Томе нас учи идеја полиса коју треба поменути, јер је Летопис и настао тако што су га основали српски грађани: она нам говори да јавни живот, живот који је, између осталог, посвећен и јавном добру, потпунији, садржајнији, храбрији од оног који се води само за себе. Најзад, јавност не искључује приватност: она приватност обогаћује, чини је лепшом, јер то приватно није више склониште у које смо се сакрили бежећи из живота, већ дом који је својеврсни наставак градског трга –  симбола јавног живота у свим његовим варијететима.