Milan Todorov: Vreme izneverenih očekivanja

koju su do sada zaokruživale knjige priča „Bezbroj naših života” (2011) i „Ne mogu ovde da dočekam jutro” (2014), protekla godina zauzeti posebno mesto pre svega zbog izlaska prvog romana „Lek protiv smrti” u izdanju „Čarobne knjige”. Kako je u „scenografskom” smislu „Lek” u prvom redu petrovaradinski, novosadski, vojvođanski roman, razgovor smo počeli pitanjem da li je pre rizik nego zicer romaneskni prvenac posvetiti vlastitom okruženju?

– Dok pišem, osećam se najsigurnije u poznatom svetu. Volim kretanje po svojoj mikrogeografiji – otkriva Todorov za „Dnevnik”. – To kretanje podrazumeva hronološka i istorijska pomeranja i premeravanja. Uostalom, jedna od naglašenijih intonacija u romanu „Lek protiv smrti“ jeste upravo spoznavanje nužnosti promena, izbivanja, stalnih  migracija  i bekstava - tih ritmičkih zakonitosti naših života.

„Lek“ je roman u kome se rastakanje porodičnih vrednosti i mladićkih zanosa glavnog junaka prelama kroz prizmu seobe Srba optanata iz Ugarske u Srbiju, pobednicu u Prvom svetskom ratu...

– To je velika drama ovih prostora, posle koje je nastalo vreme stalnih izneverenih očekivanja. Vreme koje traje do danas. Roman prati upravo silaznu liniju tog našeg istorijskog usuda. Međutim, roman , paralelno sa istorijskim fonom, priča o savremenom Novom Sadu, o emocionalnom sazrevanju i iskušavanju osetljivog mladića u mnogonacionalnom gradu, toj prividno mirnoj a zapravo  uskomešanoj sredini. Ali „Lek” govori i o ratnoj traumi devedesetih godina prošlog veka, o kontroli i zloupotrebi elektronskih medija, o osvetama zbog različitih ideoloških stavova, o uzvraćenim i neuzvraćenim ljubavima, te, najzad, o zaludnom traganju za novom Arkadijom.

Ovogodišnja laureatkinja NIN-ove nagrade Ivana Dimić kaže da je zadatak pisca da prevaziđe svoje lično iskustvo i da ga transponuje u nešto univerzalno. Ako je proza duboko intimna, da li su talenat, mašta i zanati dovoljni? Ili je potrebno i malo „ugovora s đavolom”?

– Odnos između fakta i fikcije je nepouzdan. Ne postoje jasne granice. Stvarnosna dimenzija i uloga „doživljenog“ u delu može da bude veća ili manja a da ne ugrozi  univerzalnost književne istine.  U skladu sa tim je i moja sklonost ka pisanju „o poznatom“. Privržen sam piscima koji stvaraju imaginarni svet prevashodno iz predstava  u svetlu sopstvenog iskustva. Ja crpim vodu iz svog bunara i bezimenost sveta me ne privlači.

Roman ima gotovo filmski ritam, kadrovi se brzo smenjuju, kamera u sekundi prelazi od totala do krupnog plana... U kojoj meri je to posledica dosadašnjeg spisateljskog iskustva, posvećenog kraćim formama, a koliko opet višedecenijskog druženja s knjigama tokom kojeg se izgradio stav o razlici između smislenog i dosadnog?

– Moj odgovor bi mogao, takođe, da insistira na ideji da brzo smenjivanje doživljaja u romanu, a u vremenu preovlađujućih tnjitter komunikacija, doprinosi živosti teksta. Ali ima istine  i u verovanju da, ponekad, tekstove ne pišemo mi nego oni pišu nas. „Lek..“ je napisan relativno brzo, za nekoliko meseci svakodnevnog, višesatnog pisanja. Lako i sa radošću.

Neskrivenu toplinu s kojom opisujete vreme odrastanja, kada su tema bile „žene bez bradavica rođene za ljubav”, sasecate gorčinom, i to bez imalo sentimentalnosti?

– U svetu rezignacije i propadljivih iluzija, na klackalici između nepristajanja na takav svet i nužnosti preživljavanja, razumljiv je manjak sentimentalnosti. Mislim da je kritičar ovog romana, Gojko Božović to dobro izrazio: „Glavni junak romana uviđa kako njegov život neprestano protiče u senci istorije – od petrovaradinske istorije u Drugom svetskom ratu i njenih ođeka u kasnijim decenijama, kada junak odrasta i sazreva iznova se suočavajući sa senkama, akterima i saputnicima te istorije, do novosadske istorije devedesetih, u kojoj sam junak postaje akter i saputnik, a nekada i sama senka jednog ispražnjenog života u kome nije lako ni opstati ni naći nužni smisao“.

Za mene je, priznajem, svojevrstan lajtmotiv „Leka...” Ana Karenjina i njen vagon broj 2. Kritičar Milan. R. Simić u romanu je pak video nešto sasvim drugo. Da li je to, zapravo, najsnažniji kompliment autoru – da se u njegovim rečenicama čitalac ne pronalazi jednoznačno?

– Neko je već rekao da je jedno od merila za dobar roman ukoliko on ne može da bude prepričan lako i jednostavno. Zato me raduje različitost doživljaja ispričanog u „Leku“. Inače, uslovni „greh i kazna“ Ane Karenjine jeste lajtmotiv nad mapom erotskog sazrevanja i ljubavnog lutanja mog glavnog junaka. 

M. Stajić

O starenju i oproštaju krivice

U pripremi je sledeći roman. Koliko će se on razlikovati, i tematski, ali prvenstveno stilski, od „Leka protiv smrti”?

– Novi roman opet donosi proživljeno i iskustveno.  Samo je sad reč o temi starenja i oproštaja krivice. Neće se on stilski mnogo razlikovati od „Leka“, mada je pisan u trećem licu, izuzev što donosi smirenije tonove. Razume se, i on pripada vrsti porodičnih pripovesti.