коју су до сада заокруживале књиге прича „Безброј наших живота” (2011) и „Не могу овде да дочекам јутро” (2014), протекла година заузети посебно место пре свега због изласка првог романа „Лек против смрти” у издању „Чаробне књиге”. Како је у „сценографском” смислу „Лек” у првом реду петроварадински, новосадски, војвођански роман, разговор смо почели питањем да ли је пре ризик него зицер романескни првенац посветити властитом окружењу?
– Док пишем, осећам се најсигурније у познатом свету. Волим кретање по својој микрогеографији – открива Тодоров за „Дневник”. – То кретање подразумева хронолошка и историјска померања и премеравања. Уосталом, једна од наглашенијих интонација у роману „Лек против смрти“ јесте управо спознавање нужности промена, избивања, сталних миграција и бекстава - тих ритмичких законитости наших живота.
„Лек“ је роман у коме се растакање породичних вредности и младићких заноса главног јунака прелама кроз призму сеобе Срба оптаната из Угарске у Србију, победницу у Првом светском рату...
– То је велика драма ових простора, после које је настало време сталних изневерених очекивања. Време које траје до данас. Роман прати управо силазну линију тог нашег историјског усуда. Међутим, роман , паралелно са историјским фоном, прича о савременом Новом Саду, о емоционалном сазревању и искушавању осетљивог младића у многонационалном граду, тој привидно мирној а заправо ускомешаној средини. Али „Лек” говори и о ратној трауми деведесетих година прошлог века, о контроли и злоупотреби електронских медија, о осветама због различитих идеолошких ставова, о узвраћеним и неузвраћеним љубавима, те, најзад, о залудном трагању за новом Аркадијом.
Овогодишња лауреаткиња НИН-ове награде Ивана Димић каже да је задатак писца да превазиђе своје лично искуство и да га транспонује у нешто универзално. Ако је проза дубоко интимна, да ли су таленат, машта и занати довољни? Или је потребно и мало „уговора с ђаволом”?
– Однос између факта и фикције је непоуздан. Не постоје јасне границе. Стварносна димензија и улога „доживљеног“ у делу може да буде већа или мања а да не угрози универзалност књижевне истине. У складу са тим је и моја склоност ка писању „о познатом“. Привржен сам писцима који стварају имагинарни свет превасходно из представа у светлу сопственог искуства. Ја црпим воду из свог бунара и безименост света ме не привлачи.
Роман има готово филмски ритам, кадрови се брзо смењују, камера у секунди прелази од тотала до крупног плана... У којој мери је то последица досадашњег списатељског искуства, посвећеног краћим формама, а колико опет вишедеценијског дружења с књигама током којег се изградио став о разлици између смисленог и досадног?
– Мој одговор би могао, такође, да инсистира на идеји да брзо смењивање доживљаја у роману, а у времену преовлађујућих тњиттер комуникација, доприноси живости текста. Али има истине и у веровању да, понекад, текстове не пишемо ми него они пишу нас. „Лек..“ је написан релативно брзо, за неколико месеци свакодневног, вишесатног писања. Лако и са радошћу.
Нескривену топлину с којом описујете време одрастања, када су тема биле „жене без брадавица рођене за љубав”, сасецате горчином, и то без имало сентименталности?
– У свету резигнације и пропадљивих илузија, на клацкалици између непристајања на такав свет и нужности преживљавања, разумљив је мањак сентименталности. Мислим да је критичар овог романа, Гојко Божовић то добро изразио: „Главни јунак романа увиђа како његов живот непрестано протиче у сенци историје – од петроварадинске историје у Другом светском рату и њених ођека у каснијим деценијама, када јунак одраста и сазрева изнова се суочавајући са сенкама, актерима и сапутницима те историје, до новосадске историје деведесетих, у којој сам јунак постаје актер и сапутник, а некада и сама сенка једног испражњеног живота у коме није лако ни опстати ни наћи нужни смисао“.
За мене је, признајем, својеврстан лајтмотив „Лека...” Ана Карењина и њен вагон број 2. Критичар Милан. Р. Симић у роману је пак видео нешто сасвим друго. Да ли је то, заправо, најснажнији комплимент аутору – да се у његовим реченицама читалац не проналази једнозначно?
– Неко је већ рекао да је једно од мерила за добар роман уколико он не може да буде препричан лако и једноставно. Зато ме радује различитост доживљаја испричаног у „Леку“. Иначе, условни „грех и казна“ Ане Карењине јесте лајтмотив над мапом еротског сазревања и љубавног лутања мог главног јунака.
М. Стајић
О старењу и опроштају кривице
У припреми је следећи роман. Колико ће се он разликовати, и тематски, али првенствено стилски, од „Лека против смрти”?
– Нови роман опет доноси проживљено и искуствено. Само је сад реч о теми старења и опроштаја кривице. Неће се он стилски много разликовати од „Лека“, мада је писан у трећем лицу, изузев што доноси смиреније тонове. Разуме се, и он припада врсти породичних приповести.
