Violončelista Ištvan Varga: Odgovornost prema delu

Pre tri decenije je od odabranih mladih muzičara sa Akademije umetnosti u Novom Sadu osnovao Kameratu akademiku, koja će u potonjoj deceniji izrasti u jedan od najreprezentativnijih kamernih ansambala na ovim prostorima. Po njegovom preseljenju u Budimpeštu 1999, gde danas predaje violončelo na Muzičkoj akademiji „Franc List“, rad Kamerate se praktično ugasio, da bi 2007. na inicijativu violončeliste Marka Miletića, inače vanrednog profesora na Katedri za gudačke instrumente AUNS, ona obnovila koncertnu aktivnost.

Varga je poslednji put uz Kameratu akademiku nastupio u Novom Sadu 1. februara 1998. godine u Gradskoj kući. Pune dve decenije kasnije ponovo će se naći ispred ovog ansambla na otvaranju neoklasičnog festivala klasične muzike NEO: u Katoličkoj porti večeras će biti izvedena svetska premijera dela beogradske kompozitorke Dragane S. Jovanović Concerto dragonese za dva čela i orkestar pod upravom američkog dirigenta Filipa Grinberga, a solisti će biti upravo Varga i Marko Miletić. Koncert počinje u 20.21, jer festival NEO predstavlja deo programa kojim se Novi Sad promoviše kao Evropske prestonice kulture 2021. godine,

– Marko Miletić je došao na ideju o koncertu za dva čela. I mada u početku nisam puno razmišljao o simbolici - Kameratu sam ja osnovao a sada je Marko na njenom čelu - zaista može i tako da se posmatra – kaže za Varga „Dnevnik”. – Inače, činjenica je da od kako sam otišao iz Novog Sada nisam imao mnogo veze sa Kameratom, pa tako ni sa obnovom njenog rada, osim što su me veoma korektno sa Akademije pozvali i pitali da li bih imao nešto protiv - naravno da ne. Ali sve i da je bilo ideja da se ozbiljnije uključim u novi život ansambla, realno za to ne bih imao vremena zbog gomile drugih obaveza. U svakom slučaju, ako se realizuju svi planovi za dalji život Kamerate, to može samo na dobro da izađe. Naravno, puno će zavisiti i od tzv. spoljnih faktora, jer su prilike u ovdašnjoj kulturi danas mnogo teže nego kada smo mi počinjali. Ipak, kada iskreno radiš da bi se potpuno umetnički izrazio, trudiš se i uložiš puno energije, moje je iskustvo da - ne znam, možda sam u tom pogledu bio srećne ruke - onda i pare nekako dođu.    

Ipak, teško je rad orkestra poput Kamerate temeljiti na čistom entuzijazmu.

– Mislim da oni kojima je Kamerata akademika na srcu i koji o njoj brinu moraju da isprovociraju generalno mišljenje sredine o tome da li ona želi ili ne želi ovaj ansambl, odnosno da li se na njega, sad i u perspektivi, gleda kao na sastavni deo kulturne scene grada ili ne. Pri tome, i onima koji odlučuju mora biti jasno da muzički nivo jedne sredine ne određuju pojedinci već orkestri, odnosno opera, ako postoji. Istina, izuzetni pojedinci pomažu podizanju tog nivoa, ali ti pojedinci bi uspeli bez obzira na sredinu. Recimo, violončelistkinja Irena Josifoska jeste Novosađanka, ali ona već svira po celoj Evropi i samo je pitanje gde će je na kraju odvesti karijera: Berlin, Beč, London...

Međutim, i same muzičke akademije vole da se kite onima koji pobeđuju na konkursima, takmičenjima...

– Ti mladi ljudi bi, uz solidnog profesora, verovatno pobedili i da studiraju u Banjaluci, Kragujevcu ili Budimpešti. Međutim, za neku sredinu, poput Novog Sada, važnija je šira muzička ideja, koja se onda neguje kroz različite institucije i različite formacije. Naravno, to vam je kao engleski travnjak - ništa ne može preko noći, ali ako se zna šta se želi i ako su ulaganja adekvatna, tada sve ide brže... S druge strane, iako imamo u Novom Sadu puno odličnih muzičara, činjenica je i da su danas umetnici iz, recimo, Budimpešte bez ikakvih problema članovi kamernih ansambala u Bernu ili Berlinu. Jako puno putuju, nastupaju, ali to je za mladog muzičara zapravo odlično. Dakle, treba razmišljati i o tome da su mogućnosti još mnogo veće no što se možda na prvi pogled čini. Samo treba znati šta se, u stvari, hoće, koji je cilj.

Kada govorimo o delu Concerto Dragonese, laici bi rekli da je zapravo najlakše odsvirati svetsku premijeru, s obzirom na to da ne postoji mogućnost poređenja.

– To je samo naizgled tako, ali pravi umetnik uvek oseća veliku odgovornost, i prema delu i prema kompozitoru. I bez obzira što možda niko u publici, uključujući i profesionalne muzičare, ne poznaje partituru, ipak neće sebi dozvoliti da, recimo, svira mlako i metiljavo deo koji bi morao biti eksplozivan, robustan... Sam proces pripreme potpuno novog dela je vrlo složen, mnogo detalja treba usaglasiti, uskladiti - u ovom slučaju orkestar, zamisli dirigenta, ideje dvojice solista... U tom procesu svako pravi greške, ali to je najmanje važno. Neuporedivo je važnije razumeti i doneti suštinu dela. Što sam više svirao i što sam više imao prilike da sviram sa sve značajnijim i značajnijim izvođačima, to sam više uviđao da sitne greške nikog ne zanimaju. Ali ako nemaš nešto što će tvoje kolege s kojima sviraš poneti, uzdići, ljubazno će ti se zahvaliti na saradnji i otići dalje - bez tebe. U svakom slučaju, kompozicija je dobro napisana, čak ima i neke elemente yeza, mada je vrlo teška, pogotovo za nas čeliste. Veoma je korisno što je s nama na probama bila i kompozitorka Dragana S. Jovanović pa smo pojedine detalje direktno s njom mogli da prođemo, da ih definišemo, doteramo, izbrusimo...I meni zaista predstavlja zadovoljstvo što ću svirati Concerto dragonese. A kako će delo primiti publika... volim jednostavna poređenja: esejista i prevodilac Relja Dražić i ja volimo da kuvamo i stalno razmenjujemo recepte, ali isto jelo moja porodica obožava a njegova ga ne voli, iako ga je on možda čak i bolje napravio.

M. Stajić

Nekoliko vrhunskih mladih vilončelista s ponosom u svojim biografijama ističu da su ili bili u klasi Ištvana Varge ili da su pohađali njegov masterklas...

– Moj zadatak kao pedagoga je da tim mladim ljudima pomognem da se oslobode lanaca, stega, raznih strahova, da se slobodno izražavaju, da se prepuste muzici, naravno maksimalno poštujući strukturu dela. Recimo, i u pripremi Concerta Dragonese, koji ćemo večeras izvesti, trudio sam se da mu pristupim što je slobodnije moguće, ali da istovremeno to što radim ne bude proizvoljno, već da proizilazi iz unutrašnje strukture, artikulacije, motivskog sklopa... Recimo, zlatnim dobom interpretacije se često smatra period od početka 20. veka pa negde do Drugog svetskog rata. Jer, tada su prioriteti bili drugačiji: kada slušamo snimke iz tog vremena, ta izvođenja imaju apsolutno očaravajući šarm. Nije se robovalo tome da svaka nota bude besprekorno odsvirana, već se u tumačenju nekog dela pre svega osećala sloboda, spontanost, iskrenost... Potom je došla generacija izvođača koja je težila tehničkoj perfekciji, a danas ponovo ima umetnika kojima je cilj „spontana iskrenost”, mada je često glume. No, ono što je nesporno – mladi muzičari su danas u tehničkom smislu toliko napredovali da to ne može da se poredi sa nekim pređašnjim generacijama.

Po čemu se onda razlikuju veliki pijanisti, violončelisti, od onih drugih?

– Po mom viđenju stvari, umetnici koji su poseban univerzum, poput violončeliste Mikloša Perenjija, to su nekako odmah bili čim su se pojavili. Sećam se prve turneje u tadašnjem Sovjetskom Savezu, svirao sam sa fenomenalnom pijanistkinjom Elom Babickajom. I nakon probe na Konzervatorijumu Čajkovski idemo ulicom i u susret nam ide žena sa malim dečakom umotanim u šal. I Ela mi kaže: Vidite, onaj dečko, za koju godinu biće vrhunski pijanista, zove se Kisin... Možda je najplastičnije to opisao Mstislav Rostropovič u emisiji posvećenoj genijalnom pijanisti Glenu Guldu: Znate, to onaj odgore gleda i kaže - e, taj mi treba.