INTERVJU: DRAGAN POP DRAGAN -  DRAGAN BATINIĆ, KNJIŽEVNIK I NOVINAR Branim grčevito svoje zablude

Izdavanje ove publikacije podržao je Grad Kikinda a kao izdavač se potpisuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa. Ova knjiga, koja je i autorov svojevrsni žanrovski zaokret, bila je povod da se s Batinićem osvrnemo i na njegov minuli spisateljaki rad, koji je uvek i on sam nastojao da obogati osobenim humorom, a nekad i ironijom, pa je taj ton zadržao i u ovom razgovoru za naš list. 

Uskoro će pola veka od vašeg bavljenja književnim radom. Da li je i sada, kao i kad ste počinjali, najveća kletva za pesnika: dabogda poznavao sve svoje čitaoce?

 - Ne tešim se time da je malo pesnika koji imaju velik čitalački krug. Ne očekujem da budem popularan kao estradni umetnici, jer poezija je, ipak, za posvećene. A, takvih, gle čuda, ima više nego što mislimo. Odavno se desilo da ne poznajem baš sve svoje čitaoce. To kažem na osnovu nagrada i priznanja koje sam dobijao i u gradovima u kojima nikad nisam bio, ili sam davno bio: Mladenovac, Niš, Kučevo, Odžaci, Rudo i Mrkonjić grad u Republici Srspkoj, Sarajevo, onaj deo u Federaciji, Skoplje... Znači tamo je neko čitao moje pesme i u njima našao nešto vredno, ili bar zanimljivo. Dakle, broj mojih čitalaca je prevazišao kombi, sad bi trebao bar autobus, aliverovatno ne baš onaj dupli.Pišem poeziju pre svega jer za mene je to lepa avantura i pokušaj komunikacije prvo sa sobom, a onda i sa drugima. Ako se nekome to što napišem dopadne, drago mi je. Ako se ne dopadne, ne zameram i ne uzbuđujem se zbog toga.

U jednoj ranoj pesmi popisali ste sastav jetrene paštete. Znači li to, kako kažete u jednoj drugoj pesmi, da „u pesme sve sme“?

- Moje stav je da je u umetnosti sve dozvoljeno do granice dok ta umetnička sloboda nekog drugog ne ugrožava, na bilo koji način. Pomenuti citati  mogu se i tako shvatiti. Međutim, stih da u pesme sve sme, je poslednji stih antiratne pesme koju sam napisao i objavio devedestih godina. Pretpostavio sam da će je neki tumačiti i kao ne-patriotski čin, pa sam za svaki slučaj stavio i taj stih. No, nisam imao problema zbog tog, osim što se nekima nije dopalo, al to je već njihov problem.  Sastav jetrene paštete je imao drugu funkciju. To je pesma, meni posebno draga, „Pesnik samac“, napisana na prelomu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, koja je na neki način pesnički i filozofski kredo tog mog peroida, koji kritičari svrstavaju u andergraund, a ja to nazivam rokersko-pankerski period. Dakle, opisujem jutro kada nakon razbijanja mamurluka kafom, cigaretom i vinjakom doručkujem i zurim u konzervu paštete, čitam njen sastav da ne bih razmišljao o drugim stvarima. Pesma se završava stihovima: vesti sa radija / situacija u svetu alarmantna/ vreme promenjivo oblačno / dobro jutro. Ova pesma, na neki način, nagoveštava turobne i teskobne godine koje su usledile. 

Kraj kontejnera/ čovek se oblizuje/ mačka ga gleda – kaže jedan vaš haiku. U tradicionalnu haiku formu uneli ste ironiju. To bio je hrabar i inovativan postupak.

- Nisam baš pronašao toplu vodu. Elementi humora postoje i u haiku stihovima rodonačelnika ove književne forme, kao što su Bašo, Isa... Možda sam otišao malo dalje uvodeći i ironiju, tačnije gorki, crni humor. Haiku je „uhvaćen“ trenutak. Ova pesma je nastala devedesetih godina i odraz je tog vremena. Kad pogledam unazad i setim se da smo preživeli neviđenu inflaciju, ratove, bombardovanje, revoluciju, razarajuću privatizaciju... pomislim:da smo znali unapred šta nas čeka mnogi bi, verovatno, odustali od života. Meni su taj crni humor, jer takvo je vreme bilo, ironija i autoironija, pisanje, čitanje i naravno porodica, pomogli da smognem snage da sve prebrodim. I, evo preživeo sam! Malo zdravstveno pohaban i emotivno ulubljen, al’ tu sam.

Ovom novom knjigom, koja izlazi u izdanju Banatskog kulturnog centra i uz podršku grada Kikinde, „Ne žurite! Pismo početnicima u odrastanju“, namenjenoj deci, napravili ste žanrovski zaokret. Da li je u vama uvek tinjala želja da se obratite mladim čitaocima, ili čovek u zrelim godinama malo podetinji?

- Kad počneš polako da zatvaraš životni krug verovatno se na neki način vraćaš na početak, ka detetu. Nije čudno što se deke i bake najviše vole, druže i razumeju sa unučićima.Ima još nešto. Uspeo sam da sačuvam dete u sebi. Da sačuvam nevinu i pomalo naivnu radoznalost, čuđenje, ljubav i prema ljudima i prema prirodi, potrebu za iskrenošću, potrebu za iskazivanjem emocija bez foliranja... Cela knjiga je neka vrsta nagovaranja dece da ne žure sa odrastanjem, azavršava se ovako:“Ne žurite da odrastete! Uživajte! Odrastanje dođe samo i kad ga ne prizivaš. Nađe ono svakog dečaka i svaku devojčicu i onda odjednom, dok se okreneš, nisi više dete. Nije baš skroz loše biti odrastao, ali mnooogo je lepše biti dete. Ja to znam. Probao sam i jedno i dugo“... Problem i dece i odraslih danas je što živimo u ubrzanom vremenu. Sve se dešava brzo, a često i po nekom skraćenom postupku.Stalno smo u nekoj žurbi pa nemamo vremena da primetimo, ili da dovoljno uživamo u lepim stvarima koje se dešavaju nama i oko nas. Pokušao sam da pomognem deci da malo uspore. Možda ova knjiga može biti od koristi i starijim da ponovo probude dete u sebi.