ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ПОП ДРАГАН -  ДРАГАН БАТИНИЋ, КЊИЖЕВНИК И НОВИНАР Браним грчевито своје заблуде

Издавање ове публикације подржао је Град Кикинда а као издавач се потписује Банатски културни центар из Новог Милошева. Ова књига, која је и ауторов својеврсни жанровски заокрет, била је повод да се с Батинићем осврнемо и на његов минули списатељаки рад, који је увек и он сам настојао да обогати особеним хумором, а некад и иронијом, па је тај тон задржао и у овом разговору за наш лист. 

Ускоро ће пола века од вашег бављења књижевним радом. Да ли је и сада, као и кад сте почињали, највећа клетва за песника: дабогда познавао све своје читаоце?

 - Не тешим се тиме да је мало песника који имају велик читалачки круг. Не очекујем да будем популаран као естрадни уметници, јер поезија је, ипак, за посвећене. А, таквих, гле чуда, има више него што мислимо. Одавно се десило да не познајем баш све своје читаоце. То кажем на основу награда и признања које сам добијао и у градовима у којима никад нисам био, или сам давно био: Младеновац, Ниш, Кучево, Оџаци, Рудо и Мркоњић град у Републици Срспкој, Сарајево, онај део у Федерацији, Скопље... Значи тамо је неко читао моје песме и у њима нашао нешто вредно, или бар занимљиво. Дакле, број мојих читалаца је превазишао комби, сад би требао бар аутобус, аливероватно не баш онај дупли.Пишем поезију пре свега јер за мене је то лепа авантура и покушај комуникације прво са собом, а онда и са другима. Ако се некоме то што напишем допадне, драго ми је. Ако се не допадне, не замерам и не узбуђујем се због тога.

У једној раној песми пописали сте састав јетрене паштете. Значи ли то, како кажете у једној другој песми, да „у песме све сме“?

- Моје став је да је у уметности све дозвољено до границе док та уметничка слобода неког другог не угрожава, на било који начин. Поменути цитати  могу се и тако схватити. Међутим, стих да у песме све сме, је последњи стих антиратне песме коју сам написао и објавио деведестих година. Претпоставио сам да ће је неки тумачити и као не-патриотски чин, па сам за сваки случај ставио и тај стих. Но, нисам имао проблема због тог, осим што се некима није допало, ал то је већ њихов проблем.  Састав јетрене паштете је имао другу функцију. То је песма, мени посебно драга, „Песник самац“, написана на прелому 80-их и 90-их година прошлог века, која је на неки начин песнички и филозофски кредо тог мог пероида, који критичари сврставају у андерграунд, а ја то називам рокерско-панкерски период. Дакле, описујем јутро када након разбијања мамурлука кафом, цигаретом и вињаком доручкујем и зурим у конзерву паштете, читам њен састав да не бих размишљао о другим стварима. Песма се завршава стиховима: вести са радија / ситуација у свету алармантна/ време промењиво облачно / добро јутро. Ова песма, на неки начин, наговештава туробне и тескобне године које су уследиле. 

Крај контејнера/ човек се облизује/ мачка га гледа – каже један ваш хаику. У традиционалну хаику форму унели сте иронију. То био је храбар и иновативан поступак.

- Нисам баш пронашао топлу воду. Елементи хумора постоје и у хаику стиховима родоначелника ове књижевне форме, као што су Башо, Иса... Можда сам отишао мало даље уводећи и иронију, тачније горки, црни хумор. Хаику је „ухваћен“ тренутак. Ова песма је настала деведесетих година и одраз је тог времена. Кад погледам уназад и сетим се да смо преживели невиђену инфлацију, ратове, бомбардовање, револуцију, разарајућу приватизацију... помислим:да смо знали унапред шта нас чека многи би, вероватно, одустали од живота. Мени су тај црни хумор, јер такво је време било, иронија и аутоиронија, писање, читање и наравно породица, помогли да смогнем снаге да све пребродим. И, ево преживео сам! Мало здравствено похабан и емотивно улубљен, ал’ ту сам.

Овом новом књигом, која излази у издању Банатског културног центра и уз подршку града Кикинде, „Не журите! Писмо почетницима у одрастању“, намењеној деци, направили сте жанровски заокрет. Да ли је у вама увек тињала жеља да се обратите младим читаоцима, или човек у зрелим годинама мало подетињи?

- Кад почнеш полако да затвараш животни круг вероватно се на неки начин враћаш на почетак, ка детету. Није чудно што се деке и баке највише воле, друже и разумеју са унучићима.Има још нешто. Успео сам да сачувам дете у себи. Да сачувам невину и помало наивну радозналост, чуђење, љубав и према људима и према природи, потребу за искреношћу, потребу за исказивањем емоција без фолирања... Цела књига је нека врста наговарања деце да не журе са одрастањем, азавршава се овако:“Не журите да одрастете! Уживајте! Одрастање дође само и кад га не призиваш. Нађе оно сваког дечака и сваку девојчицу и онда одједном, док се окренеш, ниси више дете. Није баш скроз лоше бити одрастао, али мнооого је лепше бити дете. Ја то знам. Пробао сам и једно и дуго“... Проблем и деце и одраслих данас је што живимо у убрзаном времену. Све се дешава брзо, а често и по неком скраћеном поступку.Стално смо у некој журби па немамо времена да приметимо, или да довољно уживамо у лепим стварима које се дешавају нама и око нас. Покушао сам да помогнем деци да мало успоре. Можда ова књига може бити од користи и старијим да поново пробуде дете у себи.