Minja Mikić, likovna umetnica: Svako je delo mali eksperiment

Do sada je imala dvadesetak vrlo zapaženih samostalnih izložbi vrednovanih visokim ocenama likovnih kritičara  širom Italije, u Cirihu i Njujorku. Posebno se to odnosi na vernisaže „GAPscape State of Art Italy, Duša i telo Italije“ u  prestižnom rimskom muzeju Palazzo delle Esposizioni, te „GAPscapeTIME“ u MACRO muzeju u Rimu. Tokom jula u Galeriji moderne umetnosti u Kataniji na Siciliji postavljena je njena samostalna izložba sa najnovijim radovima pod nazivom GAPscape TIME/Sixth Era, Tempo come materia viva (Vreme kao živa materija). Tim povodom s Minjom je intervju uradila italijanska koleginica Federika Dolče.

Koristite neobične elemente poput srebrnih listića, prirodnih pigmenata i, pre svega, malina, koje fermentišu i menjaju se tokom dana?

– Tokom godina razvila sam ličnu tehniku, koja se i danas neprestano razvija, a koja je postala moj izražajni jezik i omogućava mi da iskažem ideju. To je jezik koji nije samo vizuelan već i olfaktorni, koji prilagođavam svakoj slici: od malina do prirodnih pigmenata, od pleksiglasa do jute. Svako delo je mali eksperiment. Zahteva pažljivu pripremu, mnogo koncentracije i, pre svega, sposobnost da se razume u kom pravcu se rad razvija. Pravim mnogo pripremnih skica, ali na kraju one uglavnom služe da ograde prostor unutar kojeg može postojati sloboda izražavanja. Moja sopstvena, ali i sloboda malina. To je neprekidni dijalog između kontrole umetnika i nepredvidivosti prirode. U mojim radovima organske, slobodne i neponovljive forme uvek koegzistiraju sa strogim i geometrijskim strukturama. Ovaj kontrast postaje metafora odnosa između ljudskog bića, prirode i tehnologije, koja je danas prisutna u svakom aspektu našeg života.

U Vašim delima vreme nije samo tema, već postaje pravi radni materijal?

–  Moje istraživanje proističe iz posmatranja savremenog društva i promišljanja o prolaznosti vremena. Umetnost stvara simbole i metafore koje nam pomažu da razumemo stvarnost, a u projektu GAPscape TIME/Sixth Era koristim heterogene materijale i stilizaciju košnica kako bih učinila vidljivim ono što obično ostaje nevidljivo: vreme. Malina, plod bogat simboličkim značenjima, predstavlja lepotu, život i plodnost, ali i ranjivost i efemernost, odnosno prolaznost. Zanimala me je upravo ta dvostruka priroda. Čovek je oduvek pokušavao da dominira vremenom, da ga uspori, da ga zadrži. Danas smo, zahvaljujući tehnologiji, delimično uspeli da ga prevarimo: možemo da skratimo razdaljine, snimimo slike, sačuvamo uspomene. Pa ipak, iako umemo da ga merimo, još uvek nismo sposobni da ga zaista prikažemo. U grčkoj mitologiji, Hronos proždire sopstvenu decu: to je snažna metafora činjenice da vreme neizbežno konzumira sve što stvori. I upravo ta neizbežnost ga čini tako dragocenim.

Ali šta je zapravo vreme? I iznad svega: da li je moguće uhvatiti ga, učiniti ga vidljivim, transformisati ga u materiju?

– Instalacija koju sam realizovala u GAM-u u Kataniji nastala je upravo iz tog pitanja. Posetioci postaju svedoci prolaska vremena posmatrajući transformaciju jednog prolaznog elementa u nešto trajno. Maline se menjaju, transformišu i menjaju svoju sudbinu, postajući umetničko delo.

Velika instalacija koju publika gleda kako se transformiše iz dana u dan deluje gotovo kao živi organizam. Kakvo iskustvo biste želeli da pružite posetiocima? 

– Metamorfoza malina je za mene uvek duboko emotivan trenutak. Plod koji je tako savršen i lep menja svoj izgled u roku od nekoliko dana, i ova transformacija duboko pogađa osetljivost ljudi. Reakcije su veoma različite. Neki su mi rekli da bi bilo bolje pojesti te maline nego ih „bacati“. Drugi su se, naprotiv, vraćali nekoliko puta tokom izložbe upravo da bi posmatrali promenu. To je ono što želim: da stvorim iskustvo koje se nastavlja u vremenu i koje poziva svakoga da zastane, posmatra i razmisli. Ne verujem da je zadatak umetnika da daje odgovore. Više volim da usmerim pogled ka velikim pitanjima našeg vremena: ranjivosti planete, ranjivosti ljudskog bića, našem odnosu prema prirodi i samom vremenu.

Vaše istraživanje je već stiglo do važnih međunarodnih adresa i nastavlja da se razvija. Nakon ove izložbe, u kojim pravcima zamišljate svoj rad? Postoje li novi materijali, novi procesi ili nova pitanja koja osećate potrebu da istražite?

–  Veoma sam srećna zbog odjeka koji ova izložba ima, kako u svetu umetnosti, tako i kod šire publike. Proteklih dana došlo je izuzetno mnogo posetilaca. Mnogi su se vraćali više puta u GAM da prate evoluciju instalacije i ostavili su svoja svedočanstva u knjizi utisaka. U ovom trenutku potpuno uživam u ovom sicilijanskom iskustvu i, zajedno sa suprugom, razmatramo mogućnost da projekat odnesemo i u Palermo. Nakon toga, volela bih da nastavim da istražujem, u različitim kulturnim kontekstima, odnos između ljudskog bića, prirode i tehnologije, posmatrajući kako se ta ravnoteža menja od jednog društva do drugog. Verujem da umetnost uvek mora da ispuni dva osnovna uslova: da ispuni srce i da otvori um.