INTERVJU Goran Ibrajter, teatrolog i pesnik: PIŠEM JER MI JE TO POTREBNO

Kako ističe Ljiljana Nikić, „Saputnik...” već u posveti (`Boginji Iji, sablasnoj kravi, njenim i našim lutanjima`) otkriva svoj značenjski smisao, ukazujući i na činjenicu da je savremeni pesnik večiti saputnik i medijum između tradicije, mitologije i savremenog sveta. .

Ne objavljujete poeziju baš često. To je pitanje inspiracije ili svesne odluke da se oglašavate samo onda kada imate šta reći?

– Pitao me je jednom prilikom Miloš Latinović, moj prijatelj i saputnik u književnosti i pozorištu, kako pišem. Zatečen, odgovorih mu da je i sam pisac i da zna kako to ide. Iako ne volim tu vrstu samoposmatranja i samoodređivanja, zaintrigiralo me je pitanje. Kad smo se ponovo sreli, rekao sam mu da pišem kad zapadnem u orfičko stanje. Dakle, pišem onda kad uspem da se otklonim od uobičajenog, svakodnevnog posmatranja i poimanja sveta oko sebe i u sebi. To podrazumeva opažanje potpuno novih i neuobičajenih odnosa, kao i „rasprskavanje“ stvari i reči, proces u kojem se otkrivaju njihova prikrivena značenja i smisao. Vasko Popa, recimo, u razbacanim pivskim čepovima vidi sazvežđe, ili nam banalnu činjenicu da patka pliva saopštava stihom „Patka ore ogledalo“ (metafora na metaforu). Tako ja vidim postupak poetskog oneobičavanja. E sad, da li sam sebe dovoljno izlagao orfičkim iskušenjima, i sam se pitam. Reći ću još ovo, uprkos Hegelu, ne smatram da kvantitet nužno rađa kvalitet.

Glavni motivi Vašeg pevanja i u zbirci „Saputnik sablasne krave” su život – i smrt. Uostalom, to je na neki način i sublimirano u pesmi „Aforizam”: Što se tiče zagrobnog života, / Biram pakao. / Moć navike.

– Ako bih morao da odredim koja je moja dominantna tematska preokupacija u poeziji, to upravo jeste odnos život-smrt, eros-tanatos. Ili preciznije, tragički položaj čoveka kao jedinog bića svesnog sopstvene konačnosti. Ne bih želeo da ovo zazvuči pretenciozno, ali sebe smatram učenikom antičkih Grka, naročito ranih, predsokratovskih filozofa, te one velike trojke utemeljitelja evropske drame. Njihovo poimanje tragičkog, ne samo kada je reč o čoveku, već kao kosmičkog principa, ono je što me nadahnjuje, što u meni uvek izaziva zapitanost. Fascinantno mi je to što su oni taj osećaj tragičnog pretakali u neku vrstu herojskog optimizma. To je ono što Niče naziva „suočavanjem sa strašnim“. Tema život/smrt dominantna je u mojim prethodnim zbirkama „Pesme Eleazarove“ i „Ja(je)“, kao i u najnovijoj, naravno kroz različite kontekste. Tragičkim ustrojstvom kosmosa bavio sam se u zbirci „Stihije“, a tragedijom personifikovanih stvari, predmeta u „Miletskoj beležnici“.   

Jovan Hristić je govorio da je problem današnje poezije što nema „jednu univerzalnu mitologiju” nego je pesnik dužan da „stvori svoju mitologiju, ali je problem u tome koliko su univerzalni osnovi od koje polazi”. Da li je pesnik Goran Ibrajter uspeo u tome da „stvori svoju mitologiju”?

– Teško je i pomalo nezahvalno odgovoriti na ovo pitanje. Naravno da pesnik, stvaralac uopšte, uvek stremi tome da dosegne ono univerzalno. Kako bi, inače, drugačije stigao do svojih recipijenata?  Izgraditi sopstvenu „mitologiju“ i još je učiniti zanimljivom drugima umeće je vrhunskih stvaralaca. Opet, ne mislim da je današnja poezija sasvim lišena univerzalne mitologije. Iako živimo u vremenima u kojima se individualnost maltene fetišizuje, mi nosimo u sebi sedimente prošlog, prtljag nasleđa. Svi se mi neprekidno suočavamo sa arhetipovima koji nas suštinski povezuju sa precima, sa univerzalnom ljudskošću. Dakle, taj spoj arhetipskog i onog što svako od nas donosi kao individua upavo nam omogućuje da komuniciramo kako sa prošlim tako i sa budućim. 

Pišući o Vašoj poeziji, dr Milivoje Mlađenović je zapisao da je odlikuje „sistematičnost, preglednost, brižljiva i matematički precizna organizacija pesme, kao i osmišljeno ustrojstvo veće forme – ciklusa, zbirke”. Ono što, međutim, ne može da otkrije nijedna kritika to je – za koga pesnik uopšte piše?

– Zapažanja Milivoja Mlađenovića tiču se moje prve četiri zbirke. U njima sam se izričito držao forme dvokatrena sa namerom da komprimovanjem prenapregnem reči u značenjskom smislu. Naravno, nije tu reč o nekoj višoj matematici, o naučnom pristupu poeziji. Jednostavno, kratka forma podrazumeva preciznost i neku vrstu samodiscipline.

Što se tiče organizacije samih zbirki ona je diktirana tematskim okvirima. Recimo, u „Stihijama“, mojoj pesničkoj kosmogoniji, četiri ciklusa su zasnovana na helenskim praelementima: vodi, vatri, zemlji i vazduhu, uz još dva koji proističu iz hrišćanskog nasleđa – postanje i apokalipsa. Opet, u zbirci „Ja(je)“ koristio sam motiv četiri godišnja doba kao simbol četiri faze u životu čoveka.

Kad sam počeo da radim na novoj zbirci „Saputnik sablasne krave“ osetio sam potrebu da se oslobodim „stege“ forme. Jednostavno, trebao mi je širi prostor. Čitav taj proces za mene je bio novo stvaralačko iskustvo. A za koga sam pisao, pišem? Ne znam. Nemam ciljanog čitaoca. Pišem zato što mi je to potrebno. Naravno da je uvek prisutna želja da ono što napišete dopre do nekoga, ali ne po svaku cenu. Tu nema kompromisa i to je moj intimni odnos prema činu pisanja. Sa druge strane, smatram da danas imamo ozbiljnu krizu književne recepcije, ali sada ne bih o tome šta mislim koji su razlozi tome.

Ako je takva situacija sa poezijom, kakva je onda sa dramama? Kome se danas obraćaju dramski pisci – pre svega mislim na domaće?

– Ovde je u pitanju ipak druga vrsta recepcije. Drama svoj puni potencijal iskazuje u  direktnom susretu aktera i gledalaca. Ja ne mogu da generalizujem odgovor na Vaše pitanje. Svako od dramskih pisaca ima svoj osobeni stil, tematske preokupacije, specifične poruke koje prenosi... Mogu samo da kažem, sad iz pozicije gledaoca, da od pozorišta očekujem da me se ono što gledam tiče, bilo u društvenom kontekstu, bilo na intimnom planu.   

Da li je taj nedostatak ciljane publike možda i doveo do svojevrsne krize domaćeg dramskog teksta, o čemu se često govori bar u kuloarima Sterijinog pozorja?

– Ne slažem se sa tom konstatacijom, iako sam svestan da se teza o krizi domaćeg teksta već dugo povlači ne samo po kuloarima. Svojevremeno sam uradio analizu zastupljenosti domaćeg teksta u našim pozorištima sa posebnim akcentom na praizvedbe. Situacije ni izbliza nije nepovoljna po domaći tekst i domaće praizvedbe kao što neki tvrde. S druge strane mi imamo plejadu mladih, vrlo darovitih dramskih pisaca koji su već doživeli značajnu i vidnu afirmaciju. Sa određenom dozom ponosa reći ću da verujem kako je i konkurs Sterijinog pozorja u dobroj meri doprineo afirmaciji mnogima od njih.

Vaše drame „Kardanus” i „Srce više nije moje” kritika je visoko ocenila, obe su uvrštene u respektabilne publikacije, ali nisu baš puno igrane. Da li i za dramske pisce važi isto što i za kompozitore: „Najtužniji čovek nije onaj koji nikada nije napisao muziku, već kompozitor čija partitura ostaje zauvek u fioci.“

– Srećom, mogu reći da nisam puno „fiokiran“. Moja prva drama „Kardanus“ ubrzo nakon nastanka doživela je izvedbu u užičkom pozorištu, „Srce više nije moje“ je posle novosadske imalo premijeru i u bijeljinskom pozorištu gde je posle pet godina i dalje na repertoaru. U vranjskom pozorištu igra se moja komedija „Autoput Sagbama“, a „živo“ mi je i nekoliko dramatizacija. Zaista nemam razloga da se žalim, naročito u uslovima redukovane pozorišne produkcije. Žal ipak postoji, jer moja dramatizacija priča Franje Petrinovića „Kako brzo sneg zabeli zemlju“ još čeka na inscenaciju. Tim pre što je u pitanju novosadska priča i priča za koju verujem da nas se i te kako tiče.

Miroslav Stajić