ИНТЕРВЈУ Горан Ибрајтер, театролог и песник: ПИШЕМ ЈЕР МИ ЈЕ ТО ПОТРЕБНО

Како истиче Љиљана Никић, „Сапутник...” већ у посвети (`Богињи Ији, сабласној крави, њеним и нашим лутањима`) открива свој значењски смисао, указујући и на чињеницу да је савремени песник вечити сапутник и медијум између традиције, митологије и савременог света. .

Не објављујете поезију баш често. То је питање инспирације или свесне одлуке да се оглашавате само онда када имате шта рећи?

– Питао ме је једном приликом Милош Латиновић, мој пријатељ и сапутник у књижевности и позоришту, како пишем. Затечен, одговорих му да је и сам писац и да зна како то иде. Иако не волим ту врсту самопосматрања и самоодређивања, заинтригирало ме је питање. Кад смо се поново срели, рекао сам му да пишем кад западнем у орфичко стање. Дакле, пишем онда кад успем да се отклоним од уобичајеног, свакодневног посматрања и поимања света око себе и у себи. То подразумева опажање потпуно нових и неуобичајених односа, као и „распрскавање“ ствари и речи, процес у којем се откривају њихова прикривена значења и смисао. Васко Попа, рецимо, у разбацаним пивским чеповима види сазвежђе, или нам баналну чињеницу да патка плива саопштава стихом „Патка оре огледало“ (метафора на метафору). Тако ја видим поступак поетског онеобичавања. Е сад, да ли сам себе довољно излагао орфичким искушењима, и сам се питам. Рећи ћу још ово, упркос Хегелу, не сматрам да квантитет нужно рађа квалитет.

Главни мотиви Вашег певања и у збирци „Сапутник сабласне краве” су живот – и смрт. Уосталом, то је на неки начин и сублимирано у песми „Афоризам”: Што се тиче загробног живота, / Бирам пакао. / Моћ навике.

– Ако бих морао да одредим која је моја доминантна тематска преокупација у поезији, то управо јесте однос живот-смрт, ерос-танатос. Или прецизније, трагички положај човека као јединог бића свесног сопствене коначности. Не бих желео да ово зазвучи претенциозно, али себе сматрам учеником античких Грка, нарочито раних, предсократовских филозофа, те оне велике тројке утемељитеља европске драме. Њихово поимање трагичког, не само када је реч о човеку, већ као космичког принципа, оно је што ме надахњује, што у мени увек изазива запитаност. Фасцинантно ми је то што су они тај осећај трагичног претакали у неку врсту херојског оптимизма. То је оно што Ниче назива „суочавањем са страшним“. Тема живот/смрт доминантна је у мојим претходним збиркама „Песме Елеазарове“ и „Ја(је)“, као и у најновијој, наравно кроз различите контексте. Трагичким устројством космоса бавио сам се у збирци „Стихије“, а трагедијом персонификованих ствари, предмета у „Милетској бележници“.   

Јован Христић је говорио да је проблем данашње поезије што нема „једну универзалну митологију” него је песник дужан да „створи своју митологију, али је проблем у томе колико су универзални основи од које полази”. Да ли је песник Горан Ибрајтер успео у томе да „створи своју митологију”?

– Тешко је и помало незахвално одговорити на ово питање. Наравно да песник, стваралац уопште, увек стреми томе да досегне оно универзално. Како би, иначе, другачије стигао до својих реципијената?  Изградити сопствену „митологију“ и још је учинити занимљивом другима умеће је врхунских стваралаца. Опет, не мислим да је данашња поезија сасвим лишена универзалне митологије. Иако живимо у временима у којима се индивидуалност малтене фетишизује, ми носимо у себи седименте прошлог, пртљаг наслеђа. Сви се ми непрекидно суочавамо са архетиповима који нас суштински повезују са прецима, са универзалном људскошћу. Дакле, тај спој архетипског и оног што свако од нас доноси као индивидуа упаво нам омогућује да комуницирамо како са прошлим тако и са будућим. 

Пишући о Вашој поезији, др Миливоје Млађеновић је записао да је одликује „систематичност, прегледност, брижљива и математички прецизна организација песме, као и осмишљено устројство веће форме – циклуса, збирке”. Оно што, међутим, не може да открије ниједна критика то је – за кога песник уопште пише?

– Запажања Миливоја Млађеновића тичу се моје прве четири збирке. У њима сам се изричито држао форме двокатрена са намером да компримовањем пренапрегнем речи у значењском смислу. Наравно, није ту реч о некој вишој математици, о научном приступу поезији. Једноставно, кратка форма подразумева прецизност и неку врсту самодисциплине.

Што се тиче организације самих збирки она је диктирана тематским оквирима. Рецимо, у „Стихијама“, мојој песничкој космогонији, четири циклуса су заснована на хеленским праелементима: води, ватри, земљи и ваздуху, уз још два који проистичу из хришћанског наслеђа – постање и апокалипса. Опет, у збирци „Ја(је)“ користио сам мотив четири годишња доба као симбол четири фазе у животу човека.

Кад сам почео да радим на новој збирци „Сапутник сабласне краве“ осетио сам потребу да се ослободим „стеге“ форме. Једноставно, требао ми је шири простор. Читав тај процес за мене је био ново стваралачко искуство. А за кога сам писао, пишем? Не знам. Немам циљаног читаоца. Пишем зато што ми је то потребно. Наравно да је увек присутна жеља да оно што напишете допре до некога, али не по сваку цену. Ту нема компромиса и то је мој интимни однос према чину писања. Са друге стране, сматрам да данас имамо озбиљну кризу књижевне рецепције, али сада не бих о томе шта мислим који су разлози томе.

Ако је таква ситуација са поезијом, каква је онда са драмама? Коме се данас обраћају драмски писци – пре свега мислим на домаће?

– Овде је у питању ипак друга врста рецепције. Драма свој пуни потенцијал исказује у  директном сусрету актера и гледалаца. Ја не могу да генерализујем одговор на Ваше питање. Свако од драмских писаца има свој особени стил, тематске преокупације, специфичне поруке које преноси... Могу само да кажем, сад из позиције гледаоца, да од позоришта очекујем да ме се оно што гледам тиче, било у друштвеном контексту, било на интимном плану.   

Да ли је тај недостатак циљане публике можда и довео до својеврсне кризе домаћег драмског текста, о чему се често говори бар у кулоарима Стеријиног позорја?

– Не слажем се са том констатацијом, иако сам свестан да се теза о кризи домаћег текста већ дуго повлачи не само по кулоарима. Својевремено сам урадио анализу заступљености домаћег текста у нашим позориштима са посебним акцентом на праизведбе. Ситуације ни изблиза није неповољна по домаћи текст и домаће праизведбе као што неки тврде. С друге стране ми имамо плејаду младих, врло даровитих драмских писаца који су већ доживели значајну и видну афирмацију. Са одређеном дозом поноса рећи ћу да верујем како је и конкурс Стеријиног позорја у доброј мери допринео афирмацији многима од њих.

Ваше драме „Карданус” и „Срце више није моје” критика је високо оценила, обе су уврштене у респектабилне публикације, али нису баш пуно игране. Да ли и за драмске писце важи исто што и за композиторе: „Најтужнији човек није онај који никада није написао музику, већ композитор чија партитура остаје заувек у фиоци.“

– Срећом, могу рећи да нисам пуно „фиокиран“. Моја прва драма „Карданус“ убрзо након настанка доживела је изведбу у ужичком позоришту, „Срце више није моје“ је после новосадске имало премијеру и у бијељинском позоришту где је после пет година и даље на репертоару. У врањском позоришту игра се моја комедија „Аутопут Сагбама“, а „живо“ ми је и неколико драматизација. Заиста немам разлога да се жалим, нарочито у условима редуковане позоришне продукције. Жал ипак постоји, јер моја драматизација прича Фрање Петриновића „Како брзо снег забели земљу“ још чека на инсценацију. Тим пре што је у питању новосадска прича и прича за коју верујем да нас се и те како тиче.

Мирослав Стајић