Миња Микић, ликовна уметница: Свако је дело мали експеримент

До сада је имала двадесетак врло запажених самосталних изложби вреднованих високим оценама ликовних критичара  широм Италије, у Цириху и Њујорку. Посебно се то односи на вернисаже „GAPscape State of Art Italy, Душа и тело Италије“ у  престижном римском музеју Palazzo delle Esposizioni, те „GAPscapeTIME“ у MACRO музеју у Риму. Током јула у Галерији модерне уметности у Катанији на Сицилији постављена је њена самостална изложба са најновијим радовима под називом GAPscape TIME/Sixth Era, Tempo come materia viva (Време као жива материја). Тим поводом с Мињом је интервју урадила италијанска колегиница Федерика Долче.

Користите необичне елементе попут сребрних листића, природних пигмената и, пре свега, малина, које ферментишу и мењају се током дана?

– Током година развила сам личну технику, која се и данас непрестано развија, а која је постала мој изражајни језик и омогућава ми да искажем идеју. То је језик који није само визуелан већ и олфакторни, који прилагођавам свакој слици: од малина до природних пигмената, од плексигласа до јуте. Свако дело је мали експеримент. Захтева пажљиву припрему, много концентрације и, пре свега, способност да се разуме у ком правцу се рад развија. Правим много припремних скица, али на крају оне углавном служе да ограде простор унутар којег може постојати слобода изражавања. Моја сопствена, али и слобода малина. То је непрекидни дијалог између контроле уметника и непредвидивости природе. У мојим радовима органске, слободне и непоновљиве форме увек коегзистирају са строгим и геометријским структурама. Овај контраст постаје метафора односа између људског бића, природе и технологије, која је данас присутна у сваком аспекту нашег живота.

У Вашим делима време није само тема, већ постаје прави радни материјал?

–  Моје истраживање проистиче из посматрања савременог друштва и промишљања о пролазности времена. Уметност ствара симболе и метафоре које нам помажу да разумемо стварност, а у пројекту GAPscape TIME/Sixth Era користим хетерогене материјале и стилизацију кошница како бих учинила видљивим оно што обично остаје невидљиво: време. Малина, плод богат симболичким значењима, представља лепоту, живот и плодност, али и рањивост и ефемерност, односно пролазност. Занимала ме је управо та двострука природа. Човек је одувек покушавао да доминира временом, да га успори, да га задржи. Данас смо, захваљујући технологији, делимично успели да га преваримо: можемо да скратимо раздаљине, снимимо слике, сачувамо успомене. Па ипак, иако умемо да га меримо, још увек нисмо способни да га заиста прикажемо. У грчкој митологији, Хронос прождире сопствену децу: то је снажна метафора чињенице да време неизбежно конзумира све што створи. И управо та неизбежност га чини тако драгоценим.

Али шта је заправо време? И изнад свега: да ли је могуће ухватити га, учинити га видљивим, трансформисати га у материју?

– Инсталација коју сам реализовала у ГАМ-у у Катанији настала је управо из тог питања. Посетиоци постају сведоци проласка времена посматрајући трансформацију једног пролазног елемента у нешто трајно. Малине се мењају, трансформишу и мењају своју судбину, постајући уметничко дело.

Велика инсталација коју публика гледа како се трансформише из дана у дан делује готово као живи организам. Какво искуство бисте желели да пружите посетиоцима? 

– Метаморфоза малина је за мене увек дубоко емотиван тренутак. Плод који је тако савршен и леп мења свој изглед у року од неколико дана, и ова трансформација дубоко погађа осетљивост људи. Реакције су веома различите. Неки су ми рекли да би било боље појести те малине него их „бацати“. Други су се, напротив, враћали неколико пута током изложбе управо да би посматрали промену. То је оно што желим: да створим искуство које се наставља у времену и које позива свакога да застане, посматра и размисли. Не верујем да је задатак уметника да даје одговоре. Више волим да усмерим поглед ка великим питањима нашег времена: рањивости планете, рањивости људског бића, нашем односу према природи и самом времену.

Ваше истраживање је већ стигло до важних међународних адреса и наставља да се развија. Након ове изложбе, у којим правцима замишљате свој рад? Постоје ли нови материјали, нови процеси или нова питања која осећате потребу да истражите?

–  Веома сам срећна због одјека који ова изложба има, како у свету уметности, тако и код шире публике. Протеклих дана дошло је изузетно много посетилаца. Многи су се враћали више пута у ГАМ да прате еволуцију инсталације и оставили су своја сведочанства у књизи утисака. У овом тренутку потпуно уживам у овом сицилијанском искуству и, заједно са супругом, разматрамо могућност да пројекат однесемо и у Палермо. Након тога, волела бих да наставим да истражујем, у различитим културним контекстима, однос између људског бића, природе и технологије, посматрајући како се та равнотежа мења од једног друштва до другог. Верујем да уметност увек мора да испуни два основна услова: да испуни срце и да отвори ум.