„GIBANICA” KAO PLESNI POKRET NA SLOVENAČKI NAČIN Kod Katje Legin – život na sceni i u domu

Tačnije, „Gibanica” je ove godine počela u mestu Krušče, gde Katja Legin živi, tako da je naslov dosledan stvarnosti.

- Evo ovde je nekad bio kauč, sad je gore - pokazuje umetnica gostima, a zapravo publici, u situaciji dok se još uvek ponaša kao domaćica.

Ona će to i nastaviti, samo u nešto izmenjenim okolnostima, na mestu gde joj je nekada bio hodnik koji naziva šupa. Tu se pojavljuje na sceni. Gosti su dobili prevod teksta i sada su u publici, postavljenoj tako da sedi zgurana u tom nekadašnjem hodniku i vidi čudnovati, minijaturni svet kuhinje, sve u belom (scenografija Branko Hojnik).

Predstava sada ponovo počinje, kao prava predstava tako što se čuje Frenk Sinatra, a vide crvene cipele sa štiklom i prekrštene noge. Uskoro se vidi i glamurozna haljina (kostimografija Marina Sremac), a prvi put u predstavi Katja poteže i pištolj. 

Do kraja će možda biti i jasnije zašto, a možda i ne. Očigledno je da je takozvana začudnost, intimizovanje, a zatim i iznenađenje, sastavni deo ovog neobičnog performansa - dekonstrukcije pozorišnog čina, koji u svojoj suštini prikazuje odnos žene, umetnice, supruge, a kasnije ćemo videti i majke, u spoju privatnog - kućnog, i profesionalnog prostora.

Ja sam veliki fan Katjinog umetničkog rada. On nosi snažan ludički (razigrani) potencijal, a njen lik bi se mogao nazvati i ludom. Iako se u programu predstave navode kratke priče Alis Munro, Kejt Šopen, Klaris Lispektor, ne vidim poseban značaj u analizi odnosa prema tome, koliko prema sopstvenom suprugu, Tomiju Janežiču, inače poznatom pozorišnom reditelju, svojoj deci, kao i tradicionalnim ulogama žene, bilo da su one viđene kao majke, domaćice, ili dive.

- Mama, mama, mama, mamice, majko, ma, a, a, a, mama - u jednom delu predstave kao da ne prestaje. Ponekad me deca pitaju prikradajući se iza leđa publike, kad ću biti gotova - kaže Katja pred sam kraj predstave.

A pre samog kraja, nema šta nije bila i radila. Prala veš, plesala, širila veš, plesala, pravila ručak, plesala, kitila kuhinju božićnim ukrasima, plesala… Ima jedan crtani kada žena u silnoj premetačini po kući umesto šerpi i lonaca negde zaturi bebu, pa je posle traži u silnoj panici. 

E, tako nešto je izvela Katja Legin uživo u svojoj „Kući domu”. Zaista upečatljivo, i veoma, veoma smešno. Potogovo kad se pojavi na (kuhinjskoj) sceni u starinskom ski-odelu, na skijama, sa štapovima, u rukavicama, kapi, skijaškim naočarima, a onda joj zazvoni mobilni telefon u džepu. I pored silnog zabavnog karaktera, predstava „Kuća dom” u jednom trenutku postaje izuzetno emotivna. Za tu svrhu, pored karaoke izvedbi popularnih šansona (dizajn zvuka Tomaž Grom), dok kuva i sprema, sva spremna za izlazak, Katja Legin koristi drugi materijal. Filmski. 

Iako je od starta bilo jasno da je reč o ženi-glumici, koja i pored toga što stari sa svojim mužem želi da ostane bar u prijateljskim odnosima, ženi-glumici koja je velika diva, ponukalo me da malo istražim o kojem je filmu reč. (Inače, filmu u toj sceni premotanom ogromnom brzinom do opisanog trenutka, što takođe ima svoju humorističnu stranu.) Opening night Džona Kasavetesa, u kojem ženu rastrzanu između porodice i ambicije igra Đina Rolands. I ona sebi „puca u nogu”.