„ГИБАНИЦА” КАО ПЛЕСНИ ПОКРЕТ НА СЛОВЕНАЧКИ НАЧИН Код Катје Легин – живот на сцени и у дому

Тачније, „Гибаница” је ове године почела у месту Крушче, где Катја Легин живи, тако да је наслов доследан стварности.

- Ево овде је некад био кауч, сад је горе - показује уметница гостима, а заправо публици, у ситуацији док се још увек понаша као домаћица.

Она ће то и наставити, само у нешто измењеним околностима, на месту где јој је некада био ходник који назива шупа. Ту се појављује на сцени. Гости су добили превод текста и сада су у публици, постављеној тако да седи згурана у том некадашњем ходнику и види чудновати, минијатурни свет кухиње, све у белом (сценографија Бранко Хојник).

Представа сада поново почиње, као права представа тако што се чује Френк Синатра, а виде црвене ципеле са штиклом и прекрштене ноге. Ускоро се види и гламурозна хаљина (костимографија Марина Сремац), а први пут у представи Катја потеже и пиштољ. 

До краја ће можда бити и јасније зашто, а можда и не. Очигледно је да је такозвана зачудност, интимизовање, а затим и изненађење, саставни део овог необичног перформанса - деконструкције позоришног чина, који у својој суштини приказује однос жене, уметнице, супруге, а касније ћемо видети и мајке, у споју приватног - кућног, и професионалног простора.

Ја сам велики фан Катјиног уметничког рада. Он носи снажан лудички (разиграни) потенцијал, а њен лик би се могао назвати и лудом. Иако се у програму представе наводе кратке приче Алис Мунро, Кејт Шопен, Кларис Лиспектор, не видим посебан значај у анализи односа према томе, колико према сопственом супругу, Томију Јанежичу, иначе познатом позоришном редитељу, својој деци, као и традиционалним улогама жене, било да су оне виђене као мајке, домаћице, или диве.

- Мама, мама, мама, мамице, мајко, ма, а, а, а, мама - у једном делу представе као да не престаје. Понекад ме деца питају прикрадајући се иза леђа публике, кад ћу бити готова - каже Катја пред сам крај представе.

А пре самог краја, нема шта није била и радила. Прала веш, плесала, ширила веш, плесала, правила ручак, плесала, китила кухињу божићним украсима, плесала… Има један цртани када жена у силној преметачини по кући уместо шерпи и лонаца негде затури бебу, па је после тражи у силној паници. 

Е, тако нешто је извела Катја Легин уживо у својој „Кући дому”. Заиста упечатљиво, и веома, веома смешно. Потогово кад се појави на (кухињској) сцени у старинском ски-оделу, на скијама, са штаповима, у рукавицама, капи, скијашким наочарима, а онда јој зазвони мобилни телефон у џепу. И поред силног забавног карактера, представа „Кућа дом” у једном тренутку постаје изузетно емотивна. За ту сврху, поред караоке изведби популарних шансона (дизајн звука Томаж Гром), док кува и спрема, сва спремна за излазак, Катја Легин користи други материјал. Филмски. 

Иако је од старта било јасно да је реч о жени-глумици, која и поред тога што стари са својим мужем жели да остане бар у пријатељским односима, жени-глумици која је велика дива, понукало ме да мало истражим о којем је филму реч. (Иначе, филму у тој сцени премотаном огромном брзином до описаног тренутка, што такође има своју хумористичну страну.) Opening night Џона Касаветеса, у којем жену растрзану између породице и амбиције игра Ђина Роландс. И она себи „пуца у ногу”.