Nina Babić, tv lice sa 24kitchen: Nostalgija i slatki greh

Njena želja nije bila da sebe predstavi kao neku veliku šeficu, nego kao dragu prijateljicu koja se dobro snalazi u kuhinji i pomaže da i vi napravite slatkiš. Koliko je umešna u ovom poslu imali smo priliku da se i sami uverimo probajući neke od njenih poslasitca koje su mamile izgledom, a očarale ukusom. Poneli smo utisak je da Nina pronašla pravu meru: sve je bilo baš kako treba. Tako da verujemo da će oni koji budu pratili ove emisije i pravili kolače prema njenom uputstvu, zaista uživati u francuskim poslasticama. Danas ova sposobna mlada žena ima svoju poslastičarnicu i drži radionice gde prenosi svoje znanje. Interesantno je da Nina nije profesionalna poslastičarka, nego je u tu profesiju „uskočila” kao marketinški stručnjak.

– Moj posao pre ovoga je bio brendiranje u marketingu, naime bila sam kreativni strateg. Osim toga pisala sam i kolumnu o hrani u „El” magazinu kroz vizuru mojih sećanja i emocija. To mi je veoma prijalo, dok mi je marketinški rad sve manje donosio radost… U nekom trenutku sam jednostavno poželela da počnem da radim za sebe, a ne za druge. I kako to obično biva, kada je promena neizbežna, život uvek namesti situaciju da se promena i desi. Verujem da je tako kod mnogih. Iz sadašnje perspektive mi je žao što se to nije desilo pre, ali sve ima svoje pravo vreme.

Da li ste odmah znali u kom pravcu ćete krenuti?

– Ne, ali sam u tom međuvremenu mesila kolače. Nisu bili fantastični, pa da me prijatelji počnu nagovarati, nego naprotiv, svaki put sam nešto omašila. Sve dok se nisam setila svojih beleški sa radionica koje sam posećivala dok sam živela u Njujorku. Počela sam da pravim francuske kolače, u tome sam uživala, a rezultat je bio dobar. Shvatila sam da su drugačiji od onih koji se nude u Beogradu. Pomislila sam da bi to mogao da bude moj put. Tako je nastao brend „Gđa Mirkov” nazvan po mojoj baki.

Kako je izgledala primena vaših marketinških znanja na sopstvenom primeru?

– Ako radite brendiranje proizvoda, osnovni zadatak je da načinite „osobu” od njega. Vrlo je važna ta emotivna povezanost koju imate sa određenim brendom. Moje znanje mi je pomoglo da profilišem: od izbora kolača, do načina na koji će se slikati, pa do koncepta emisije – to je sve trebalo da bude jedna celina. Odabrala sam francuske poslastice s prizvukom beogradskog šmeka – slatki greh i nostalgija. Ispostavilo se da je to dobra odluka i drago mi je da je sada sve više onih koji specijalno zbog mojih kolača dolaze iz drugog dela Beograda, ili čak iz drugih gradova…

Da li biste nam otkrili kakve ste radionice posećivali u Njujorku?

– Znala sam da kuvam, ali o kolačima nisam ništa znala i želela sam da naučim od nekoga ko zna. Tako sam i krenula na radionice gde sam savladavala veštinu pravljenja francuskih poslastica. Poslastičarstvo je sasvim drugačije od kulinarstva. U kulinarstvu se ima mnogo veća širina i jelo mnogo više zavisi od vašeg osećanja za ukus, aromu, teksturu, dok kada pravite kolače pred vama je egzaktan recept, imate egzaktne tehnike i ako se toga držite uspeh vam je skoro zagarantovan. To ne znači da će kolač dobro da izgleda – taj deo sam postepeno savladala. Istina je da moji kolači drugačije izgledaju, možda su na to uticale godine provedene u marketingu kada sam učestvovala u raznim procesima dizajniranja.

Kako je došlo do saradnje s kanalom 24kitchen?

– Imala sam nekoliko razgovora s njihovim predstavnicima u Beogradu, pa sam išla u Sofiju na test, da bi mi posle nekoliko dana javili da su zadovoljni. Od tada je krenulo sve da se dešava munjevitom brzinom. Do snimanja u Bugarskoj sam pisala scenario i isprobavala recepte koji će biti u emisijama…

Da li ste imali nekog urednika koji vas je upućivao šta da odaberete? Kako je to sve izgledalo?

– To su ljudi koji imaju veliko iskustvo i sa kuvarima i sa kuvanjem. Uopšte nisu laici! Njima kada pokažete listu recepata oni znaju o čemu pričate. Saradnja s njima je bila laka i čak su im se dopadale izmene koje su davale moj lični pečat. Uglavnom su to bili recepti za kolače koji ne zahtevaju neku preveliku umešnost, jer je cilj da gledaoci mogu sami da ih naprave.

Koliko putovanja utiču na vas, da li vas inspirišu?

– Volim da putujem i da istražujem nove ukuse. Skoro sam imala kulinarsku turu po Kopenhagenu. Taj skandinavski deo sada ima najzanimljiviju kuhinju. Bila sam u Španiji na kongresu kulinara „Madrid fjužon” gde učestvuju kuvari koji imaju Mišlenove zvezdice. Smatram da bi svako ko se bavi kuvanjem trebalo da bude prisutan na ovakvim skupovima, jer puno toga se nauči. S druge strane, ovaj skup je imao veliku medijsku pažnju, bili su svakodnevni izveštaji na nacionalnoj TV... Sve to na kraju utiče da se u supermarketima nađu neki sastojci koji su do skora bili nedostupni, jer ljudi žele da i sami probaju nove ukuse…

Kog kuvara vi cenite i kakvu hranu volite?

– Volim francusku kuhinju i njene derivate kao što je vijetnamska kuhinja. Jako volim korejsku kuhinju, jer ta vrsta ljutine koja se provlači kroz ova jela mi baš odgovara. Od poznatih kuvara najviše cenim Remzija, veliko poštovanje imam i prema Džejmiju Oliveru. Nije nimalo lako spremati hranu pred kamerama. Velika je veština imati tu ležernost i komunikativnost, tek ih sad poštujem!

Koliko po vašem mišljenju hrana može da bude spona među ljudima?

– Mislim da je najbolji način povezivanja raznih kultura upravo kroz kuhinju. Smatram da se neka zemlja može vrlo dobro upoznati preko njene kuhinje. Kada ljudima postane zanimljiva hrana, onda će početi da ih zanimaju i druge stvari vezane za tu zemlju, jer sve je povezano i mnogo toga se prepliće. Tako se kroz neko jelo možete upoznati i s navikama žitelja te zemlje, s istorijom, kulturom… U životu se puno toga vrti oko hrane – i život i smrt, kako slavlja, tako i svakodnevna trpeza. Hrana je uvek prisutna i kada ne obraćamo pažnju na nju.

Marina Jablanov Stojanovć

Nina Babić je snimala serijal emisija od 16 epizoda pod nazivom „Moja francuska pekarica” za 24kitchen. Svaka emisija se premijerno prikazuje petkom u 13 sati, a repriza je istog dana u 21 sat. Repriziraju se i ostale epizode tako da ukoliko ste propustili neku emisiju možete pogledati u repriznim terminima: ponedeljkom i utorkom u 18.30, a sredom i četvrtkom u 10.30. Upitali smo je kako izgleda kuvanje pred kamerama, gde su se snimale emisije i da li je imala vremena da proba i neki lokalni specijalitet:

– Snimali smo u specijalnom Foksovom studiju u Sofiji koji je namenjen kulinarskim emisijama. Priprema jela pred kamerama zahteva neku drugu tehnologiju, ali ne bih vam sve otkrivala da ne pokvarimo čaroliju. Neka nešto ostane i tajna... Snimalo se od jutra do večeri, jer se po planu svakog dana snimaju po dve epizode. Tako da nisam imala priliku da probam neki bugarski specijalitet.