Нина Бабић, тв лице са 24kitchen: Носталгија и слатки грех

Београђанка Нина Бабић је ново лице које нам се смеши са ТВ екрана на каналу 24kitchen уводећи нас у свет француских посластица.
д
Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Њена жеља није била да себе представи као неку велику шефицу, него као драгу пријатељицу која се добро сналази у кухињи и помаже да и ви направите слаткиш. Колико је умешна у овом послу имали смо прилику да се и сами уверимо пробајући неке од њених посласитца које су мамиле изгледом, а очарале укусом. Понели смо утисак је да Нина пронашла праву меру: све је било баш како треба. Тако да верујемо да ће они који буду пратили ове емисије и правили колаче према њеном упутству, заиста уживати у француским посластицама. Данас ова способна млада жена има своју посластичарницу и држи радионице где преноси своје знање. Интересантно је да Нина није професионална посластичарка, него је у ту професију „ускочила” као маркетиншки стручњак.
– Мој посао пре овога је био брендирање у маркетингу, наиме била сам креативни стратег. Осим тога писала сам и колумну о храни у „Ел” магазину кроз визуру мојих сећања и емоција. То ми је веома пријало, док ми је маркетиншки рад све мање доносио радост… У неком тренутку сам једноставно пожелела да почнем да радим за себе, а не за друге. И како то обично бива, када је промена неизбежна, живот увек намести ситуацију да се промена и деси. Верујем да је тако код многих. Из садашње перспективе ми је жао што се то није десило пре, али све има своје право време.

Да ли сте одмах знали у ком правцу ћете кренути?

– Не, али сам у том међувремену месила колаче. Нису били фантастични, па да ме пријатељи почну наговарати, него напротив, сваки пут сам нешто омашила. Све док се нисам сетила својих белешки са радионица које сам посећивала док сам живела у Њујорку. Почела сам да правим француске колаче, у томе сам уживала, а резултат је био добар. Схватила сам да су другачији од оних који се нуде у Београду. Помислила сам да би то могао да буде мој пут. Тако је настао бренд „Гђа Мирков” назван по мојој баки.

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Како је изгледала примена ваших маркетиншких знања на сопственом примеру?

– Ако радите брендирање производа, основни задатак је да начините „особу” од њега. Врло је важна та емотивна повезаност коју имате са одређеним брендом. Моје знање ми је помогло да профилишем: од избора колача, до начина на који ће се сликати, па до концепта емисије – то је све требало да буде једна целина. Одабрала сам француске посластице с призвуком београдског шмека – слатки грех и носталгија. Испоставило се да је то добра одлука и драго ми је да је сада све више оних који специјално због мојих колача долазе из другог дела Београда, или чак из других градова…

Да ли бисте нам открили какве сте радионице посећивали у Њујорку?

– Знала сам да кувам, али о колачима нисам ништа знала и желела сам да научим од некога ко зна. Тако сам и кренула на радионице где сам савладавала вештину прављења француских посластица. Посластичарство је сасвим другачије од кулинарства. У кулинарству се има много већа ширина и јело много више зависи од вашег осећања за укус, арому, текстуру, док када правите колаче пред вама је егзактан рецепт, имате егзактне технике и ако се тога држите успех вам је скоро загарантован. То не значи да ће колач добро да изгледа – тај део сам постепено савладала. Истина је да моји колачи другачије изгледају, можда су на то утицале године проведене у маркетингу када сам учествовала у разним процесима дизајнирања.

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Како је дошло до сарадње с каналом 24kitchen?

– Имала сам неколико разговора с њиховим представницима у Београду, па сам ишла у Софију на тест, да би ми после неколико дана јавили да су задовољни. Од тада је кренуло све да се дешава муњевитом брзином. До снимања у Бугарској сам писала сценарио и испробавала рецепте који ће бити у емисијама…

Да ли сте имали неког уредника који вас је упућивао шта да одаберете? Како је то све изгледало?

– То су људи који имају велико искуство и са куварима и са кувањем. Уопште нису лаици! Њима када покажете листу рецепата они знају о чему причате. Сарадња с њима је била лака и чак су им се допадале измене које су давале мој лични печат. Углавном су то били рецепти за колаче који не захтевају неку превелику умешност, јер је циљ да гледаоци могу сами да их направе.

Колико путовања утичу на вас, да ли вас инспиришу?

– Волим да путујем и да истражујем нове укусе. Скоро сам имала кулинарску туру по Копенхагену. Тај скандинавски део сада има најзанимљивију кухињу. Била сам у Шпанији на конгресу кулинара „Мадрид фјужон” где учествују кувари који имају Мишленове звездице. Сматрам да би свако ко се бави кувањем требало да буде присутан на оваквим скуповима, јер пуно тога се научи. С друге стране, овај скуп је имао велику медијску пажњу, били су свакодневни извештаји на националној ТВ... Све то на крају утиче да се у супермаркетима нађу неки састојци који су до скора били недоступни, јер људи желе да и сами пробају нове укусе…

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Ког кувара ви цените и какву храну волите?

– Волим француску кухињу и њене деривате као што је вијетнамска кухиња. Јако волим корејску кухињу, јер та врста љутине која се провлачи кроз ова јела ми баш одговара. Од познатих кувара највише ценим Ремзија, велико поштовање имам и према Џејмију Оливеру. Није нимало лако спремати храну пред камерама. Велика је вештина имати ту лежерност и комуникативност, тек их сад поштујем!

Колико по вашем мишљењу храна може да буде спона међу људима?

– Мислим да је најбољи начин повезивања разних култура управо кроз кухињу. Сматрам да се нека земља може врло добро упознати преко њене кухиње. Када људима постане занимљива храна, онда ће почети да их занимају и друге ствари везане за ту земљу, јер све је повезано и много тога се преплиће. Тако се кроз неко јело можете упознати и с навикама житеља те земље, с историјом, културом… У животу се пуно тога врти око хране – и живот и смрт, како славља, тако и свакодневна трпеза. Храна је увек присутна и када не обраћамо пажњу на њу.

Марина Јабланов Стојановћ


Кување пред камерама

Нина Бабић је снимала серијал емисија од 16 епизода под називом „Моја француска пекарица” за 24kitchen. Свака емисија се премијерно приказује петком у 13 сати, а реприза је истог дана у 21 сат. Репризирају се и остале епизоде тако да уколико сте пропустили неку емисију можете погледати у репризним терминима: понедељком и уторком у 18.30, а средом и четвртком у 10.30. Упитали смо је како изгледа кување пред камерама, где су се снимале емисије и да ли је имала времена да проба и неки локални специјалитет:

– Снимали смо у специјалном Фоксовом студију у Софији који је намењен кулинарским емисијама. Припрема јела пред камерама захтева неку другу технологију, али не бих вам све откривала да не покваримо чаролију. Нека нешто остане и тајна... Снимало се од јутра до вечери, јер се по плану сваког дана снимају по две епизоде. Тако да нисам имала прилику да пробам неки бугарски специјалитет.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести