VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Nesporazumi o berbi

Njihovi pogledi i dalje su uprti u državu, a ne u nebo, do kojeg se čuje samo kuknjava o nedostatku berača i visokih cena njihovih dnevnica.

Od osam spomenutih hrvatskih proizvođača kod šest dominantna sorta je graševina i kod jednog malvazija. Znači ne radi se o najjeftinijim vinima, nego o prosečnoj ceni i kvalitetu sadržaja buteljki. 

Kad dominira sorta, njen rod dolazi u vrlo kratkom vremenu koji najčešće treba pobrati u što kraćem vremenskom roku. Tridesetak radnika može da obere dva do maksimalno tri hektara, a jedna dobra savremena beračica i trideset hektara u danu. 

Naši vinogradari, od kojih većina nikad u životu nije ni videla kombajn za berbu, reći će vam, samouvereno i pojednostavljeno, da je ručna berba kvalitetnija, a mehanička jeftinija. Iza takvog površnog razmišljanja kriju se neke ozbiljne zamke. 

Činjenica jeste da je ručna berba nežnija, bez grubosti prema čokotu i grožđu, zrna se ne odvajaju od peteljkovine, ne dolazi do oksidacije, ni do početka maceracije. 

Ako se još grožđe bere u gajbice i u njima transportuje do podruma a u njemu postoji i hladnjača u kojoj se grožđe, ako je brano po  velikoj vrućini, može rashladiti na odgovarajuću toplinu, stvoreni su svi najvažniji uslovi za proizvodnju visokokvalitetnih vina.

U čemu je onda problem? Pitate se. Prvo, nikad u našim vinogradima još nisam prisustvovao berbi u gajbe. Video sam ih jedino u hladnjačama koje iz Moldavije, Rumunije i Makedonije, u doba berbe, krstare našim vinogorjima i nude rashlađeno grožđe, po cenama upola manjim od naših. 

Naše grožđe bere se u razne kante i sudove, putonjama se nosi u kamionske ili traktorske prikolice obeležene plastikom. Kad se napune voze grožđe u vinariju na preradu. O mukama sa beračima da se i ne govori. Uvek ih je malo i do njih se teško dolazi.

Najčešće su nesigurni - da li će doći ili su otišli kod drugog, ko im je ponudio bolju nadnicu. Šta raditi kad udare kiše, a grožđe treba obrati na vreme. A o ceni da i ne govorimo. Po nekim računicama ona je najmanje dvostruko veća od mehaničke, kad su površine manje. I četvorostruko kad je reč o većim vinogradima.  

Prema podacima hrvatske revije „Vinske zvijezde”, mašinska berba odvija se u 60 do 80 odsto vinogradarskih regija u svetu. Postotak bi bio i veći kad bi se iz te računice izbacile najveće regije za proizvodnju penušaca tradicionalnom metodom, kao što je Šampanja, u kojima se sve grožđe bere ručno.

Dvogodišnje iskustvo mašinskom berbom vinarije Milana Petrovića u Sremskim Karlovcima, vlasnika prvog kombajna u Sremu, je višestruko. Najkraće sažeto glasi - rešio se neizvesnosti sa radnicima i troškovima. Dragoceno je i saznanje da je mehanička berba važno prilagođavanje klimatskim promenama. 

I ove i prošle godine, Petrović je u vreme velikih letnjih vrućina, kombajn palio u zoru i rano jutro. Time je u podrum na preradu dovozio hladnu sirovinu što je cilj svih tehnologa i enologa. Tako je oksidacija grožđa, u tom kratkom međuvremenu, od čokota do muljače, minimalna.

Najnovije beračice i to su rešile najskupljim prikolicama, hermetički zatvorenim i sa inertnim gasovima. Najozbiljniji rizik s kombajnima je šta ako se pokvari, pa ne može da se popravi za nekoliko dana.

Petrović i njegovi saradnici primećuju da mašinska berba nije primenljiva kod starijih vinograda kod kojih je visina čokota neujednačena, pa zato kod sadnje novih vinograda primenjuju drugačiji način sadnje i formiranja čokota. Nažalost, u tome nemaju pomoći naše nauke i struke. Ostaje im jedino da sami stiču potrebna saznanja u razvijenim vinogradarskim zemljama.

Za Petrovićeva iskustva o radu prvog kombajna u Sremu za berbu grožđa, niko od dvadesetak vlasnika registrovanih karlovačkih vinarija nije pokazao, baš nikakvo interesovanje. 

Niko nije došao ni da vidi kako to čudo tehnike obavlja tu, za običnog čoveka, nepojmljivu berbu. Milan Petrović neće da govori o tome. Samo se smeška, odgovarajući time da mu je sve jasno. Podsetio me je na Slavka Kiša, koji mi često pada na pamet.

Ostao je zapamćen po tome što je prvi Sremac koji je hrastovu burad zamenio čeličnim sudovima. Po nagovoru doktora, kako je prisno govorio za svoje prijatelje, poznate vinogradarske stručnjake, Vladu Kovača i Petra Cindrića, kupio je dva prohrom suda od 500 litara u Sloveniji. Bilo je to 1991. godine. 

Videvši prvi put čelične sudove, Karlovčani su se pomalo podrugljivo gurkali i komentarisali: „Vino u plehu”, „Vino u cepteru”, „doktorova vina”. Al' će to da bude, govorili su. Kišov karlovački rizling se prvi put, posle Drugog svetskog rata kvalifikovao za ocenjivanje na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu (dotle je privatnicima bilo zabranjeno da proizvode vina). 

U velikom finalu za šampionsku titulu, je za prsa, pobeđen od Navipovog rizlinga. Taj rizling bio je baš iz tih „ceptera”. Za nekoliko godina hrastova burad masovno su izbacivana iz sremskih laguma i ložena za vreme svinjokolja. A lagumi su bili puni prohromskih sudova.
U Milanovom smeškanju prepoznajem to sećanje.