VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Trgalo se vekovima

Ovako je, osvrćući se, o istoriji najstarijeg čovekovog pića, govorio poznati francuski novinar, esejista, pisac i voditelj kultnih emisija iz oblasti kulture Bernard Pivo (1935 - 2024). Bio je veliki zaljubljenik u francuski jezik, u fudbal i u vino. Našoj široj javnosti najpoznatiji je po knjizi „Rečnik zaljubljenika vina” u izdanju „Službenog glasnika”. 

Naši davni preci, kaže on, izmislili su ampelografiju (nauku koja se bavi proučavanjem vinove loze), vrhunske sorte, sazrevanje i starenje vina, ali i vina za siromahe i za bogataše, svetkovine berbe, prese, kace, podrume, šaptalizaciju, čep, bure, vinske kupe, a zatim i čaše, etiketu u vidu žigosanja amfora, prevare u vezi sa vinom, hiperprodukciju, brodove-cisterne, trgovinu vinom, somelijere (peharnike). Izmislili su i nauku i ljubav prema vinu. Izmislili bi i pijanstvo da se Noje i Dionis nisu pre njih teško natreskali.

Branje grožđa i punjenje kaca u svim vremenima pratili su dobro raspoloženje, smeh, pesme, radost i igra. One donose kolektivnu radost. U srednjem veku su prekidane bitke da puste seljake da oberu vinograde.

Brojne egipatske freske, od V milenijuma, prikazuju pravljenje senika od vinove loze, kao i prizore berbe, zatim grožđe koje se mulja nogama, cedi kroz tkaninu ili u presi bez vijka. Tokom verskih obreda vino se delilo narodu, koji je u obične dane morao da se zadovolji pivom ili vinom od nara ili palme. Sveštenici su imali pravo na vino u izobilju, a vojnici na dnevnu porciju.

Međutim, vino je nastalo mnogo pre toga. Mesopotamski tekstovi, otkriveni u Ninivi 1962. godine, prenose pojedinosti Potopa i Nojevog dolaska na Ararat planinu na tromeđi Turske, Jermenije i Irana. U okolnim dolinama arheolozi su, pored ostataka ogromne lađe, otkrili i velike ćupove u kojima je još bilo sasušenog vinskog taloga.  

Sudeći po tekstovima pisanim klinastim pismom, u drevna vremena je postojala trgovina vinom između južnog Kavkaza i Male Azije. Na osnovu svojih legendi u Iranu, takođe, smatraju da su među prvima koji su poznavali vino kao piće.

O umeću gajenja vinove loze i pravljenju vina postoje mitovi u kojima ima mnogo sličnosti. Ljude su tome podučavali egipatski Oziris, biblijski Noje, libijski Amon, grčki Dionis (rimski Bah).

Vino se davalo ljudima nakon nekih strašnih događaja, kao božanska uteha uz svečano upozorenje. Bog u Postanju i sam kaže za prve ljude „da misle samo na piće i opijanje”. 

I, da bi ih kaznio, dao im je vodu, ogromnu količinu vode! Potop! Neka bude samo „voda pod vodom”, kao u početku! No, behu pošteđeni: prvo što je učinio kad se iskrcao sa Barke, posadio je vinovu lozu u zemlju koju je pronašao.

Savremena nauka dokazuje da čovek znalački proizvodi vino već oko osam hiljada godina. Vinova loza i vino, tokom te duge istorije, postali su nerazdvojni pratioci njega i njegove civilizacije.

Kultura uzgajanja vinove loze je, dakle, vrlo stara i razumljivo je da su se drevni  narodi trudili da što više upoznaju taj plemeniti dar prirode. 

Pa nije ni čudo što je čovek već u neolitu, najmlađem kamenom dobu (od 5.000 do 1.800 godina pre nove ere) izmislio „gotovo sve”, vinogradarstvu i vinarstvu, kako kaže Bernard Pivo.

Začuđujuće je i gotovo neobjašnjivo da su tokom tog čitavog dugog perioda, najveću svetkovinu, krunisanje svog jednogodišnjeg rada - berbu obavljali na najprimitivniji način. 

Još u vreme Prokopija Bolića (1816) grožđe se bralo kao i odvajkada. „Kod nas ponajviše običaj imaju grožđe s loza s golim rukama i prstima otkidati i brati...”, kaže Bolić i dodaje da bi svaki berač morao da ima dobro naoštren nož ili oštre nožnice.

Tehnika berbe kroz devetnaesti vek malo je uznapredovala. Spominjale su se i preporučivale škare (nožnice) koje se uveliko koriste u Nemačkoj, s kojima se za trenutak prereže peteljka i grozd ne strusi.

Od ovoga se do dana današnjega nije dalje otišlo, piše dr Sima P. Lazić u knjizi „Vinogradarstvo i vinarstvo Fruške gore”, u izdanju Matice srpske, Novi Sad, 1982. godine. Lazić dalje kaže: „Istina, danas se grožđe više ne trga sa čokota rukama, ali glavno oruđe za berbu su noževi raznih fela, najčešće kuhinjski, a onda razne brice, škljoce, retko kalemačice...”

Ništa nije bilo drugačije ni u drugim vinogradarskim zemljama sveta.  I danas pamtim vest objavljenu 1984. u magazinu „Vino” zagrebačkog „Vjesnika”. Pod naslovom „Stroj za berbu grožđa” šira javnost obaveštena je o novom izumu francuske firme „Braud”. Bila je to jedna od prvih najava da se u svetu ozbiljno radi na skoroj mehanizovanoj berbi. 

Pre otprilike 25 godina u Evropi je, prema rečima dr Ivana Kuljančića, bilo 25.000 berača (kombajna grožđa), što se tumači nemogućnošću osiguranja dovoljnog broja radnika za ručnu berbu. Ta nevolja snašla je i naše vinogradare i voćare. Prvom našem kombajnu Milana Petrovića u Sremu stiže novo pojačanje, već za iduću berbu.