ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Тргало се вековима

Овако је, осврћући се, о историји најстаријег човековог пића, говорио познати француски новинар, есејиста, писац и водитељ култних емисија из области културе Бернард Пиво (1935 - 2024). Био је велики заљубљеник у француски језик, у фудбал и у вино. Нашој широј јавности најпознатији је по књизи „Речник заљубљеника вина” у издању „Службеног гласника”. 

Наши давни преци, каже он, измислили су ампелографију (науку која се бави проучавањем винове лозе), врхунске сорте, сазревање и старење вина, али и вина за сиромахе и за богаташе, светковине бербе, пресе, каце, подруме, шаптализацију, чеп, буре, винске купе, а затим и чаше, етикету у виду жигосања амфора, преваре у вези са вином, хиперпродукцију, бродове-цистерне, трговину вином, сомелијере (пехарнике). Измислили су и науку и љубав према вину. Измислили би и пијанство да се Ноје и Дионис нису пре њих тешко натрескали.

Брање грожђа и пуњење каца у свим временима пратили су добро расположење, смех, песме, радост и игра. Оне доносе колективну радост. У средњем веку су прекидане битке да пусте сељаке да оберу винограде.

Бројне египатске фреске, од V миленијума, приказују прављење сеника од винове лозе, као и призоре бербе, затим грожђе које се муља ногама, цеди кроз тканину или у преси без вијка. Током верских обреда вино се делило народу, који је у обичне дане морао да се задовољи пивом или вином од нара или палме. Свештеници су имали право на вино у изобиљу, а војници на дневну порцију.

Међутим, вино је настало много пре тога. Месопотамски текстови, откривени у Ниниви 1962. године, преносе појединости Потопа и Нојевог доласка на Арарат планину на тромеђи Турске, Јерменије и Ирана. У околним долинама археолози су, поред остатака огромне лађе, открили и велике ћупове у којима је још било сасушеног винског талога.  

Судећи по текстовима писаним клинастим писмом, у древна времена је постојала трговина вином између јужног Кавказа и Мале Азије. На основу својих легенди у Ирану, такође, сматрају да су међу првима који су познавали вино као пиће.

О умећу гајења винове лозе и прављењу вина постоје митови у којима има много сличности. Људе су томе подучавали египатски Озирис, библијски Ноје, либијски Амон, грчки Дионис (римски Бах).

Вино се давало људима након неких страшних догађаја, као божанска утеха уз свечано упозорење. Бог у Постању и сам каже за прве људе „да мисле само на пиће и опијање”. 

И, да би их казнио, дао им је воду, огромну количину воде! Потоп! Нека буде само „вода под водом”, као у почетку! Но, беху поштеђени: прво што је учинио кад се искрцао са Барке, посадио је винову лозу у земљу коју је пронашао.

Савремена наука доказује да човек зналачки производи вино већ око осам хиљада година. Винова лоза и вино, током те дуге историје, постали су нераздвојни пратиоци њега и његове цивилизације.

Култура узгајања винове лозе је, дакле, врло стара и разумљиво је да су се древни  народи трудили да што више упознају тај племенити дар природе. 

Па није ни чудо што је човек већ у неолиту, најмлађем каменом добу (од 5.000 до 1.800 година пре нове ере) измислио „готово све”, виноградарству и винарству, како каже Бернард Пиво.

Зачуђујуће је и готово необјашњиво да су током тог читавог дугог периода, највећу светковину, крунисање свог једногодишњег рада - бербу обављали на најпримитивнији начин. 

Још у време Прокопија Болића (1816) грожђе се брало као и одвајкада. „Код нас понајвише обичај имају грожђе с лоза с голим рукама и прстима откидати и брати...”, каже Болић и додаје да би сваки берач морао да има добро наоштрен нож или оштре ножнице.

Техника бербе кроз деветнаести век мало је узнапредовала. Спомињале су се и препоручивале шкаре (ножнице) које се увелико користе у Немачкој, с којима се за тренутак пререже петељка и грозд не струси.

Од овога се до дана данашњега није даље отишло, пише др Сима П. Лазић у књизи „Виноградарство и винарство Фрушке горе”, у издању Матице српске, Нови Сад, 1982. године. Лазић даље каже: „Истина, данас се грожђе више не трга са чокота рукама, али главно оруђе за бербу су ножеви разних фела, најчешће кухињски, а онда разне брице, шкљоце, ретко калемачице...”

Ништа није било другачије ни у другим виноградарским земљама света.  И данас памтим вест објављену 1984. у магазину „Вино” загребачког „Вјесника”. Под насловом „Строј за бербу грожђа” шира јавност обавештена је о новом изуму француске фирме „Braud”. Била је то једна од првих најава да се у свету озбиљно ради на скорој механизованој берби. 

Пре отприлике 25 година у Европи је, према речима др Ивана Куљанчића, било 25.000 берача (комбајна грожђа), што се тумачи немогућношћу осигурања довољног броја радника за ручну бербу. Та невоља снашла је и наше виноградаре и воћаре. Првом нашем комбајну Милана Петровића у Срему стиже ново појачање, већ за идућу бербу.