ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Неспоразуми о берби

Њихови погледи и даље су упрти у државу, а не у небо, до којег се чује само кукњава о недостатку берача и високих цена њихових дневница.

Од осам споменутих хрватских произвођача код шест доминантна сорта је грашевина и код једног малвазија. Значи не ради се о најјефтинијим винима, него о просечној цени и квалитету садржаја бутељки. 

Кад доминира сорта, њен род долази у врло кратком времену који најчешће треба побрати у што краћем временском року. Тридесетак радника може да обере два до максимално три хектара, а једна добра савремена берачица и тридесет хектара у дану. 

Наши виноградари, од којих већина никад у животу није ни видела комбајн за бербу, рећи ће вам, самоуверено и поједностављено, да је ручна берба квалитетнија, а механичка јефтинија. Иза таквог површног размишљања крију се неке озбиљне замке. 

Чињеница јесте да је ручна берба нежнија, без грубости према чокоту и грожђу, зрна се не одвајају од петељковине, не долази до оксидације, ни до почетка мацерације. 

Ако се још грожђе бере у гајбице и у њима транспортује до подрума а у њему постоји и хладњача у којој се грожђе, ако је брано по  великој врућини, може расхладити на одговарајућу топлину, створени су сви најважнији услови за производњу висококвалитетних вина.

У чему је онда проблем? Питате се. Прво, никад у нашим виноградима још нисам присуствовао берби у гајбе. Видео сам их једино у хладњачама које из Молдавије, Румуније и Македоније, у доба бербе, крстаре нашим виногорјима и нуде расхлађено грожђе, по ценама упола мањим од наших. 

Наше грожђе бере се у разне канте и судове, путоњама се носи у камионске или тракторске приколице обележене пластиком. Кад се напуне возе грожђе у винарију на прераду. О мукама са берачима да се и не говори. Увек их је мало и до њих се тешко долази.

Најчешће су несигурни - да ли ће доћи или су отишли код другог, ко им је понудио бољу надницу. Шта радити кад ударе кише, а грожђе треба обрати на време. А о цени да и не говоримо. По неким рачуницама она је најмање двоструко већа од механичке, кад су површине мање. И четвороструко кад је реч о већим виноградима.  

Према подацима хрватске ревије „Винске звијезде”, машинска берба одвија се у 60 до 80 одсто виноградарских регија у свету. Постотак би био и већи кад би се из те рачунице избациле највеће регије за производњу пенушаца традиционалном методом, као што је Шампања, у којима се све грожђе бере ручно.

Двогодишње искуство машинском бербом винарије Милана Петровића у Сремским Карловцима, власника првог комбајна у Срему, је вишеструко. Најкраће сажето гласи - решио се неизвесности са радницима и трошковима. Драгоцено је и сазнање да је механичка берба важно прилагођавање климатским променама. 

И ове и прошле године, Петровић је у време великих летњих врућина, комбајн палио у зору и рано јутро. Тиме је у подрум на прераду довозио хладну сировину што је циљ свих технолога и енолога. Тако је оксидација грожђа, у том кратком међувремену, од чокота до муљаче, минимална.

Најновије берачице и то су решиле најскупљим приколицама, херметички затвореним и са инертним гасовима. Најозбиљнији ризик с комбајнима је шта ако се поквари, па не може да се поправи за неколико дана.

Петровић и његови сарадници примећују да машинска берба није применљива код старијих винограда код којих је висина чокота неуједначена, па зато код садње нових винограда примењују другачији начин садње и формирања чокота. Нажалост, у томе немају помоћи наше науке и струке. Остаје им једино да сами стичу потребна сазнања у развијеним виноградарским земљама.

За Петровићева искуства о раду првог комбајна у Срему за бербу грожђа, нико од двадесетак власника регистрованих карловачких винарија није показао, баш никакво интересовање. 

Нико није дошао ни да види како то чудо технике обавља ту, за обичног човека, непојмљиву бербу. Милан Петровић неће да говори о томе. Само се смешка, одговарајући тиме да му је све јасно. Подсетио ме је на Славка Киша, који ми често пада на памет.

Остао је запамћен по томе што је први Сремац који је храстову бурад заменио челичним судовима. По наговору доктора, како је присно говорио за своје пријатеље, познате виноградарске стручњаке, Владу Ковача и Петра Циндрића, купио је два прохром суда од 500 литара у Словенији. Било је то 1991. године. 

Видевши први пут челичне судове, Карловчани су се помало подругљиво гуркали и коментарисали: „Вино у плеху”, „Вино у цептеру”, „докторова вина”. Ал' ће то да буде, говорили су. Кишов карловачки ризлинг се први пут, после Другог светског рата квалификовао за оцењивање на Међународном пољопривредном сајму (дотле је приватницима било забрањено да производе вина). 

У великом финалу за шампионску титулу, је за прса, побеђен од Навиповог ризлинга. Тај ризлинг био је баш из тих „цептера”. За неколико година храстова бурад масовно су избацивана из сремских лагума и ложена за време свињокоља. А лагуми су били пуни прохромских судова.
У Милановом смешкању препознајем то сећање.