VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Rečnik zaljubljenika vina

Ruku na srce, njega u našoj dugoj istoriji, nikada nije ni bilo. Ovo je, kako to primećuje pisac njenog predgovora Dragan Prole, prva knjiga enofilijske (vinoljubavne) tematike na našim prostorima. Vinsko pismo je i dalje neodomaćeno, ograničeno isključivo na uže, proizvodne specijalnosti (vinogradarstvo, podrumarstvo). 

Sve ono himnično i pesničko, mitološko i kulturološko, što drema u hiljadugodišnjoj vinskoj predaji, tek čeka da bude prizvano u ravnopravan status s drugim ljubavima, kao što je trebalo rehabilitovati i stanovitu „poetiku žeđi”, s one strane pukog kafanskog natakanja. Pisanje o jelu i piću u vreme eks-Ju zadržavalo se na razini recepata. 

Opisivanje određenih užitaka, kao dobrih strana naših života, bilo je neobično i provokativno. Ti hedonistički sadržaji tumačeni su kao svojevrsne „niže strasti”, nedostojne radnog čoveka u socijalizmu. Ta filozofija „zajedničkog kazana”, davno je napuštena. 

U našim bačvama i flašama odležavaju vina apsolutne svetske klase, serviraju  se u otmenim restoranima, na pravoj temperaturi i u pravoj čaši, postajemo zemlja zrele vinske kulture, ozbiljno zaostajemo samo kada je reč o vinskim publikacijama. U tome, ne da nismo napredovali nego smo u velikom zaostatku u odnosu na stanje u kojem smo bili na početku sadašnjeg uspona.

Kod nas je još nezamislivo da ugledni političko-informativni nedeljnik ima stalnog komentatora o gastronomskoj ili vinskoj kulturi, kao što ih imaju i neguju ugledni strani magazini. Trajnog uzdizanja vinske kulture javnosti nema ni preko medija: novina, radija, televizije...

Na tumačenja da je kod nas vrlo malo autora koji se bave ovom, inače, važnom tematikom, jedan mladi čitalac mi je lepo rekao da je priča o vinu nužna jednako kao i puna čaša. Razmišljajući o tome, setio sam se knjige „Rečnik zaljubljenika vina” u izdanju „Službenog glasnika”. 

Autor je Bernard Pivo (1935 - 2024) poznati francuski novinar, esejista, pisac i voditelj kultnih emisija iz oblasti kulture. Čovek radija i televizije koji je svoj život posvetio popularizaciji književnosti, zaljubljenik u francuski jezik, fudbal i u vino. Preminuo je samo dan nakon što je napunio 89 godina. 

Bio je čovek koji je, kako su govorili, u francusku dnevnu sobu doneo knjigu i vino emisijom „Apostrof” koju je vodio petnaest godina, od 1975. do 1990. Imao je status legende. „Apostrof” je u proseku gledalo pet miliona ljudi, katkad i 12 miliona. Dva puta mu je gost bio Miteran, ali se nije govorilo o politici.  

Oduvek su ga smatrali čovekom koji je naterao Francuze da čitaju. Ja bih dodao i da piju vino. I to ne samo Francuze. Nego i druge žitelje planete. Među njima i Srbije. Pisao je i knjige - doduše sve su ostale u senci njegovih intervjua - od kojih je našim čitaocima poznat „Rečnik zaljubljenika vina”. 

Široj javnosti bio je poznatiji od mnogih sagovornika koje je intervjuisao, jer je umetnost intervjua doveo do savršenstva. Sa ljubaznošću, radoznalošću, živahnošću i humorom, znao je da izvuče ono najbolje iz sagovornika. „Čitanje nije povlačenje iz sveta, već ulazak u svet na druga vrata”, govorio je. 

Pre desetak godina prvi put posetio je Beograd. U svojstvu predsednika Akademije Gonkur koja dodeljuje najznačajniju književnu nagradu u Francuskoj. Bio je gost na književnoj manifestaciji „Molijerovi dani”. U razgovoru za „Politiku” tada je citirao francusku poslovicu da nikada nije kasno da se uradi nešto dobro, podsetila nas je nakon njegove smrti Gordana Popović.

„Rečnik zaljubljenika vina” doživeo je već nekoliko izdanja „Službenog glasnika”. On je na pravi način popunio deo velike praznine naše vinske kulture i time dao ozbiljan doprinos njenom trajnom uzdizanju. Ako je tačno da vino traži negu a potrošač još i veću i dužu, onda su naši vinari veliki dužnici Bernardu Pivou.

Svakom njegovom pročitanom knjigom povećava se i kod nas broj zaljubljenika vina. U „Rečniku zaljubljenika vina”, kaže Bernard Pivo, prisećam se samo onoga što znam, što volim i što u meni budi strast. Ima u njemu autobiografije, poezije i proze, uspomena na vrenja, podrume, stolove i šankove... 

Ipak, evo šta je najvažnije: vino je kultura (gajenje) vinove loze, ali i gajenje duha. Težnja ove knjige je da tu kulturnu dimenziju jednog univerzalnog proizvoda široke potrošnje približi vremenu koje vinu ne pridaje značaj nimalo veći nego alkoholu dobijenom iz kukuruza ili iz krompira. 

Mitskom i hraniteljskom pamćenju čovekovom, ništa nije jače od hleba i vina. Zajedno su i kad se radi i kad se odmara, i u trudu i u uživanju, na trpezi blagovanja, utemeljitelju hrišćanskog čuda. U istoriji i mitologiji grčko-rimske antike, u epici (Ilijadi i Odiseji), u duhovnosti (Sveto pismo) vino je važnije i od samog hleba. Vino je nagrada i zabrana.

Pivo kaže da ga nijedno vino ne ostavlja ravnodušnim. Za ona kojih nema u „ovoj podrumskoj knjizi bez polica”, kaže da su njegova rezerva. „Uvek valja imati nekog pisca i neko vino koje treba tek otkriti”.