ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Речник заљубљеника вина

Руку на срце, њега у нашој дугој историји, никада није ни било. Ово је, како то примећује писац њеног предговора Драган Проле, прва књига енофилијске (винољубавне) тематике на нашим просторима. Винско писмо је и даље неодомаћено, ограничено искључиво на уже, производне специјалности (виноградарство, подрумарство). 

Све оно химнично и песничко, митолошко и културолошко, што дрема у хиљадугодишњој винској предаји, тек чека да буде призвано у равноправан статус с другим љубавима, као што је требало рехабилитовати и становиту „поетику жеђи”, с оне стране пуког кафанског натакања. Писање о јелу и пићу у време екс-Ју задржавало се на разини рецепата. 

Описивање одређених ужитака, као добрих страна наших живота, било је необично и провокативно. Ти хедонистички садржаји тумачени су као својеврсне „ниже страсти”, недостојне радног човека у социјализму. Та филозофија „заједничког казана”, давно је напуштена. 

У нашим бачвама и флашама одлежавају вина апсолутне светске класе, сервирају  се у отменим ресторанима, на правој температури и у правој чаши, постајемо земља зреле винске културе, озбиљно заостајемо само када је реч о винским публикацијама. У томе, не да нисмо напредовали него смо у великом заостатку у односу на стање у којем смо били на почетку садашњег успона.

Код нас је још незамисливо да угледни политичко-информативни недељник има сталног коментатора о гастрономској или винској култури, као што их имају и негују угледни страни магазини. Трајног уздизања винске културе јавности нема ни преко медија: новина, радија, телевизије...

На тумачења да је код нас врло мало аутора који се баве овом, иначе, важном тематиком, један млади читалац ми је лепо рекао да је прича о вину нужна једнако као и пуна чаша. Размишљајући о томе, сетио сам се књиге „Речник заљубљеника вина” у издању „Службеног гласника”. 

Аутор је Бернард Пиво (1935 - 2024) познати француски новинар, есејиста, писац и водитељ култних емисија из области културе. Човек радија и телевизије који је свој живот посветио популаризацији књижевности, заљубљеник у француски језик, фудбал и у вино. Преминуо је само дан након што је напунио 89 година. 

Био је човек који је, како су говорили, у француску дневну собу донео књигу и вино емисијом „Апостроф” коју је водио петнаест година, од 1975. до 1990. Имао је статус легенде. „Апостроф” је у просеку гледало пет милиона људи, каткад и 12 милиона. Два пута му је гост био Митеран, али се није говорило о политици.  

Одувек су га сматрали човеком који је натерао Французе да читају. Ја бих додао и да пију вино. И то не само Французе. Него и друге житеље планете. Међу њима и Србије. Писао је и књиге - додуше све су остале у сенци његових интервјуа - од којих је нашим читаоцима познат „Речник заљубљеника вина”. 

Широј јавности био је познатији од многих саговорника које је интервјуисао, јер је уметност интервјуа довео до савршенства. Са љубазношћу, радозналошћу, живахношћу и хумором, знао је да извуче оно најбоље из саговорника. „Читање није повлачење из света, већ улазак у свет на друга врата”, говорио је. 

Пре десетак година први пут посетио је Београд. У својству председника Академије Гонкур која додељује најзначајнију књижевну награду у Француској. Био је гост на књижевној манифестацији „Молијерови дани”. У разговору за „Политику” тада је цитирао француску пословицу да никада није касно да се уради нешто добро, подсетила нас је након његове смрти Гордана Поповић.

„Речник заљубљеника вина” доживео је већ неколико издања „Службеног гласника”. Он је на прави начин попунио део велике празнине наше винске културе и тиме дао озбиљан допринос њеном трајном уздизању. Ако је тачно да вино тражи негу а потрошач још и већу и дужу, онда су наши винари велики дужници Бернарду Пивоу.

Сваком његовом прочитаном књигом повећава се и код нас број заљубљеника вина. У „Речнику заљубљеника вина”, каже Бернард Пиво, присећам се само онога што знам, што волим и што у мени буди страст. Има у њему аутобиографије, поезије и прозе, успомена на врења, подруме, столове и шанкове... 

Ипак, ево шта је најважније: вино је култура (гајење) винове лозе, али и гајење духа. Тежња ове књиге је да ту културну димензију једног универзалног производа широке потрошње приближи времену које вину не придаје значај нимало већи него алкохолу добијеном из кукуруза или из кромпира. 

Митском и хранитељском памћењу човековом, ништа није јаче од хлеба и вина. Заједно су и кад се ради и кад се одмара, и у труду и у уживању, на трпези благовања, утемељитељу хришћанског чуда. У историји и митологији грчко-римске антике, у епици (Илијади и Одисеји), у духовности (Свето писмо) вино је важније и од самог хлеба. Вино је награда и забрана.

Пиво каже да га ниједно вино не оставља равнодушним. За она којих нема у „овој подрумској књизи без полица”, каже да су његова резерва. „Увек ваља имати неког писца и неко вино које треба тек открити”.