VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Stari Rimljani i vino

Sve te tvrdnje prihvataju se na „časnu reč”, bez insistiranja o kakvom poznavanju je reč, jer se ionako zna da iza toga ne stoje završene enološke škole, nego iskustva pijenja, „ekstaze i mamurluci”. 

Činjenica je da tu kvalifikaciju poznavaoca vina svi samovoljno prisvajamo, ali se na to niko ne ljuti. Naklonost vinu smatra se nečim prirodnim, svakome dostupnim, a poznavanje maltene bogomdanim darom. 

Ako neko sam kaže da se razume u vino, onda tu nema mesta sporu, isto kao ni u razgovorima o sportu ili nečijem hvalisanju o velikim ljubavima. 

Poznavanje vina ne sastoji se i ne iscrpljuje u količinama ispijenog vina, nego u shvatanju mnogih saznanja koja sadrži vinska kultura u širem smislu. Igor Mandić, naš najznačajniji autor i tumač ove teme kaže: 

„Najvažnije je imati kakvo-takvo vinsko iskustvo, zasnovano na jednoj naklonosti ili ljubavi (enofiliji) koju vremenom treba shvatiti, ali odatle tek treba poći. Treba nešto znati o vinovoj lozi i njenom poreklu, o njenim mitološkim i religijskim značenjima, treba malo upoznati vinsku literaturu, poeziju i vinsko filozofiranje, treba doznati nešto o tehnici vinifikacije i o čuvanju vina, treba sebi objasniti cilj pijenja vina (ekstaza i mamurluk?), karakter duhovne opojnosti što ga ona pruža, treba se obavestiti o tradiciji te kulture i o njenim modernim aspektima, treba pročitati kakva su se vina pila nekada, a kakva danas i koja su danas na glasu, treba upoznati neka pravila o slaganju jela i vina, napokon treba prihvatiti vinski ritual.” 

Poštujući ovo mišljenje Igora Mandića, današnja kolumna biće posvećena tome šta se i kako pilo u staroj Grčkoj i Rimu.

Ne dešava se često da pitanje o kakvoći vina postane pitanje života i smrti, kaže Tom Stendidž u delu „Carska vinova loza”. Upravo to zapečatilo je sudbinu Marka Antonija, rimskog političara i čuvenog oratora, koji se 87. godine pre nove ere našao na pogrešnoj strani jedne od mnogobrojnih i beskrajnih rimskih borbi za vlast. 

Jedan stariji general, Gaj Marije, uspeo je da prigrabi vlast i sa velikom surovošću se obrušio na pristalice svog protivnika, Sule. Marko Antonije se sakrio u kući jednog svog pristalice koji je pripadao znatno nižem staležu, nadajući se da nikome neće pasti na pamet da ga traži u kući siromaha.

Njegov domaćin ga je, međutim, nehotice odao, tako što je poslao slugu da kupi vino dostojno tako cenjenog gosta. Sluga je otišao u obližnju vinariju i isprobavši ono što se nudilo zatražio neko mnogo bolje i skuplje vino od ponuđenog. Kad ga je trgovac upitao zašto traži skuplje vino, sluga mu je odao identitet gosta svog gospodara. 

Prodavac vina je odmah posle toga otišao pravo Gaju Mariju, koji je poslao nekoliko vojnika da ubiju Marka Antonija. Pošto su upali u njegovu sobu, vojnici nisu mogli sebe da prisile da ga ubiju - toliko je bio ubedljiv i moćan orator. 

Njihov zapovednik, koji je za to vreme čekao ispred vrata, ušao je u sobu da vidi šta se dešava. Optuživši svoje ljude da su kukavice, izvukao je mač i odrubio Marku Antoniju glavu.

Kako dalje piše Tom Stendidž, Rimljani su, kao i Grci pre njih, smatrali vino univerzalnim pićem. Pili su ga podjednako i cezar i robovi. Rimljani su, međutim, znanje o vinu podigli na viši nivo. Domaćin Marka Antonija ni u snu svom gostu ne bi izneo onu vrstu vina koju je sam pio. 

Vino je postalo simbol društvenih razlika, obeležje bogatstva i statusa onoga ko ga pije. Razlika između najbogatijih i najsiromašnijih u rimskom društvu ogledala se u njihovim različitim peharima. 

Dobrostojeći Rimljani smatrali su da je umeće prepoznavanja i imenovanja najfinijih vina važan deo celokupnog uživanja u vinu: time su pokazivali da su dovoljno bogati da sebi priušte najfinija vina i da su stekli dovoljno iskustva da znaju koje je koje. 

Najfinije vino po opštoj oceni bilo je falernsko: drevno italijansko vino koje se uzgajalo u regiji zvanoj Kampanija. Njegovo ime postalo je simbol za luksuz, a priče o ovom vinu neponovljivog ukusa žive i danas. 

Falernsko vino pravilo se isključivo od vinove loze koja se uzgajala u jasno definisanim regijama na padinama planine Falernus, južno od Neapolisa (Napulja). 

Falernsko kaučina vino uzgajalo se na najvišim planinskim padinama, faustijansko falernsko vino, koje je važilo za najbolje, na umerenim visinama, na imanju Fausta, sina diktatora Sule, a vino sa nižih padina bilo je poznato kao falernsko.

Najfinije falernsko vino bilo je jedna vrsta belog, koja se ostavljala da odleži najmanje deset godina ili, po mogućnosti mnogo duže, dok ne bi dobilo zlatnu boju.

Ubedljivo najpoznatije bilo je falernsko vino iz berbe 121. godine pre nove ere, poznato i kao „falernski opimije”, po Opimiju koji je bio konzul te godine. Tu vrstu pio je Julije Cezar u prvom veku pre nove ere, a 160 godina staro opimijsko vino servirano je imperatoru Kaliguli 39. godine nove ere.

Druga cenjena rimska vina bila su kekuba, surentin i setine koje je bilo popularno leti u kombinaciji sa snegom sa planina. Neki antički pisci, uključujući i Plinija Starijeg, tvrdili su da je moda pripremanja hladnih pića na taj način još jedan primer dekadencije tog vremena.