(NE)ZABORAVLJENI: DARKO MAJSTOROVIĆ, NEKADAŠNJI VESLAČKI OLIMPIJAC I VIŠESTRUKI PRVAK DRŽAVE Knjiga je uvek imala prednost
Ako smo nešto uspeli da naučimo kroz seriju tekstova o (ne)zaboravljenim asovima našeg sporta, to je da veliki rezultati prosto ne mogu da stignu, ukoliko im nisu prethodili još veći snovi svakog sportiste, ponaosob.
Nekadašnji veslački šampion, Darko Majstorović, koji je naš novi sagovornik, odmah na početku razgovora rekao nam je da je njegov sportski san bio da nastupi na Olimpijadi.
– I u tome sam 1976. godine u Montrealu i uspeo. Time sam svoj veliki sportski cilj ispunio i zbog toga sam i danas zadovoljan i ispunjen čovek.
Podrška oca i majke
Na pitanje da li mu se porodica mešala u bavljenje sportom, Darko je odgovorio da im je samo bilo važno to da završi fakutet. „Mom ocu Urošu bilo je po volji da to bude mašinstvo, čemu se nisam opirao. On je bio građevinac, nije završio fakultet, ali je do penzije bio direktor ’Neimara’. Mama Borka je bila domaćica, a roditelji su, uz mene, imali i ćerku, moju sestru Jelisavetu – Lelu, koja je, nažalost, preminula s 32 godine. Koliko se mama i tata nisu mešali u koji sport, najbolje govori podatak da je otac, za 16-17 godina mog veslanja, jednom bio da me gleda. I - nikad više. Danas kada pogedam, verovatno sam mogao i mnogo više da napravim u sportu, da sam mu se isključivo posvetio. Međutim, imao sam želju da završim fakultet, u čemu sam i uspeo, i da time ispunim ono što su moji roditeji od mene očekivali‘.
Kao i uvek, krenuli smo u hronološku priču jednog finog i uspešnog dela života, u Darkovim mladim danima.
– Rođen sam 15. februara 1946. godine u Novom Sadu, stanovao sam u blizini, a posle sam i pohađao Osnovnu školu “Ivo Lola Ribar”. Stalno sam išao da igram fudbal u školskom dvorištu, s tim što sam bio golman. Sećam se da smo, kada smo bili osmi razred, učestvovali na gradskom prvenstvu škola, u kojem smo pobedili OŠ “Đorđe Natošević”, za koju su tada igrali Vasa Pušibrk, član prve šampionske generacije Vojvodine, kao i moj kasniji kum Dragan Surdučki i Vlada Isijanov. Posle toga sam bio pozvan da dođem i branim za “staru damu”, ali nisam prihvatio taj poziv. Nije mi se, u tom trenutku, to učinilo interesantnim, ali su me drugari, ipak, odvukli u Radnički s Detelinare. Tamo sam, kažu, branio dobro za podmladak i, čak, bio registrovan za prvi tim, kada sam imao 17 godina. Tada sam već išao u “Zmaj Jovinu” gimnaziju, u kojoj j učio zajedno s rvačem Nikolom Marijanovićem i gimnastičarem Milidragovićem, imena ne mogu da se setim, koji je bio olimpijski kandidat za Olimpijadu 1968. u Meksiku,
Iz tog perioda u živom sećanju ostao mu je jedna utakmica između seniora i podmlatka.
– Kao po nepisanom pravilu, golmani su uvek bili predmet zafrkancije ostalih. I dogodilo se to da me je jedan saigrač tada zezao i ja sam ga – šutnuo. Trener je to primetio i obojicu nas momentalno poslao na tuširanje, ali, već dok smo išli u svlačionicu, mi smo se pomirili. Dva dana kasnije, igrali smo utakmicu, međutim, trener je pročitao sastav u kojem mene nije bilo, iako sam redovno bio prvi golman. Upitao sam ga: “Čika Slavko, a šta je sa mnom?”, da bih dobio odgovor: “A, da, zaboravio sam da ti kažem… Bio je sastanak disciplinske komisije i kaznili su te s dva meseca nenastupanja”. Od onda, pa sve do danas, nikada više nisam bio na Radničkom, odnosno na stadionu na Detelinari! Nisam bio ogorčen ili nešto tako, već jednostavno nisam imao vremena toliko da čekam. U međuvremenu, drugari su me zvali da idem s njima na veslanje, o kojem nisam znao skoro ništa.
Kaže Majstorović da je kod kuće, doduše, imao “kilbot”, čamac sa dva vesla, baš kao skif, u kojeg mogu da sednu dve osobe, jedna napred, druga nazad.
- S njim sam se vozao po Dunavu, pošto su mi ga roditelji kupili. Imao sam osnovu kada sam stigao u “Danubius” i ljudi su to primetili. I tako je, otprilike, sve to krenulo… Do 1963. godine sam veslao u četvercu, bio najmlađi član postave, ali se on tada raspao. Klub pratično nije ni postojao, bio je tamo samo Branko Mrkić, jedan od prvih profesora fizičkog i veliki zajubljenik u sport, pa i u veslanje. Od njega sam tražio ključ od hangara kako bih uzeo čamac i mogao da veslam. Čitavo proleće i jesen činio sam to sam u skifu, a onda se iz vojske vratio Srba Saratlić. Branko ga je pitao da li bi hteo da me trenira i on je, doduše posle nećkanja, prihvatio da radi sa mnom.
Početak saradnje sa Saratlićem
Veoma dobro se seća Majstorović prvih treninga sa Srboljubom Saratlićem: „Na prvom, išli smo da trčimo. Srba se tek vratio iz JNA. Bio je član i reprezentacije Jugoslavije i, na Mediteranskim igrama, osvojio je bronzanu medalju u dubl skulu. Trčali smo tako, kada me je upitao da li mogu brže, na šta sam mu odgovorio potvrdno. Posle toga, seli smo u dva čamca, ja sam veslao uz obalu, gde je lakše, a on je veslao nešto dublje i stalno je posmatrao šta radim. U jednom momentu mi je kazao da probam da ne dozvolim da me on prestigne, naravno, učinio je to, ali me je upitao posle šta radim i, kada je čuo da sam gimnazijalac, pozvao e da od sutradan počnemo zapravo da treniramo i, eto, tako je krenula moja veslačka karijera”.
Već 1964. godine, naš sagovornik je pobedio u svim juniorskim trkama u skifu, izuzev na državnom prvenstvu.
– Desilo se to da me je tada savladao čovek koji je, dva puta pre toga, već bio šampion i to mu je bila treća uzastopna titula. Već sam počeo da pobeđujem i seniore, državne prvake, a od najranijih dana imao sam poseban režim rada. Posedovao sam bicikl, kojim bih, svako jutro u 5.30 časova, leti išao na trening, da bih u osam sati već bio na predavanjima. Sve to mi je donosilo dobre rezultate, ali, kada je došao maj, a time i ispitni rokovi, morao sam da učim i izgubio sam mesec dana rada i zbog toga sam doživeo taj jedini poraz.
Brzo se ime našeg sagovornika našlo i na spisku reprezentativaca Jugoslavije, preciznije, dogodilo se to 1966. godine.
– Bilo je to za drugo Prvenstvo sveta, koje se održavalo na Bledu, a pokrovitelj je bio Josip Broz Tito. Prethodilo mu je prvenstvo države u Jajcu, na kojem sam bio drugi u dubl-skulu sa mojim kumom Ljubomirom Popovićem. Posle toga su me zvali na pripreme, ali zvanično nisam bio član reprezentacije i trebalo je još da se vidi šta će da bude s mojim statusom. Tada mi je bilo ostalo još šest ispita na godini, dva sam mogao da prenesem, ali sam četiri morao da položim i to mi je, zaista, tada bilo mnogo važnije. Vratio sam se kući u Novi Sad, ali me je otac već sutradan pozvao kod sebe u firmu. Iako nisam pojma imao zbog čega je to učinio, otišao sam, da bi me on upitao da li bih da idem na Bled. Iako sam rekao da odustajem, njega je pozvao tadašnji predsednik Veslačkog saveza Jugoslavije, admiral Ljuba Truta, s molbom da me pusti na Svetsko prvenstvo. Odgovorio sam da mogu to da uradim, ali pod uslovom da budem sam u sobi da bih učio, ali i to da ona poseduje veći sto, na koji mogu da razvijem sve moje knjige i papire. I bilo je tako… Dva meseca su trajale pripreme, da bi, poslednje nedelje pred događaj, imali kontrolnu trku, posle koje mi je saopšteno da ću veslati na SP. Lepo, odgovorio sam, ali ja sutra moram da idem u Novi Sad na ispit, Potrebno mi je da ujutro odem, položim ispit i već sledeće jutro sam opet na Bledu. “Ako odeš, nećeš veslati”, glasio je odgovor koji sam dobio. Tako je i bilo…
Svestan je da mu je najveći problem u karijeri bio taj da nije bio odlučan da se pavi samo sportom.
– Međutim, kad god bih zapeo i jako trenirao, po pravilu sam bio dobar. U leto 1968. trebalo je da se ide na Olimpijadu u Meksiku… Bio sam na četvrtoj godini fakulteta i s ocem sam se dogovorio da, kao apsolvent, pauziram godinu i imao sam prostora da se spremim najbolje što mogu. Na svim trkama sam ispunio kriterijume koji su traženi, ali… Pripremali smo se dvojac s kormilarom iz Zadra, četverac s kormilarom, kombinacija veslača iz Beograda i Zagreba, dvojac bez kormilara iz Zagreba i ja, u skifu. Trenirali smo neprekidno dva-tri meseca, prošao sam testove u Lucernu, pa u Duisburgu i na Bledu, ali je baš u Sloveniji četverac izgubio trku od postave Gusara iz Splita. Podigla se velika frka, sedište saveza bilo je u Splitu i odlučeno je da na Igre ne ide niko od njih. I ne samo to: javljeno mi je bilo da nema ko da mi nosi čamac u Meksiko, ni koji bi trener putovao sa mnom. I, niko nije otišao.
Darko je veslao u četvercu bez kormilara 1972. godine, koji je trebalo da učestvuje na Igrama u Minhenu.
- Poslednju trku tokom priprema, koju nismo ni trebali da vozimo, izgubili smo od ekipe Bleda, a tada nijedan sportista iz Slovenije nije bio u olimpijskom timu. To je savršeno došlo, pa su nas sklonili, a u Nemačku je otputovala postava Bleda. Tako sam propustio učešće na dve Olimpijade i rešio sam da odem na sledeće Igre. Tokom veslačke karijere, bio sam prvak države u svim olimpijskim disciplinama, a moj “Danubus” je, za sedam godina, pet puta bio ekipni prvak države. Imali smo sjajnu generaciju a u njoj su, uz mene, bili i Feodor Bojko, Ljuba Popović, Miodrag Miković, Nikola Grujić, jedan od najmlađih Zoran Pančić, pa Dragan Obradović i da ne ređam dalje. Osvojio sam 19 titula, veslajući u više od 300 trka, od kojih sam u 250 i nešto bio prvi. Igrom slučaja, na pripremama na Bledu, Saratlić je poslao Pančića kući, pošto nije želeo da se ošiša. Već 1973. predložio sam, kao jedan od najstarijih u timu, da dubl-skul veslamo upravo Pančić i ja. Otišao je, na moju sugestiju, da se ošiša, uz reči “Pa, dobro, matori”, a već posle dve nedelje smo bili prvi na Otvorenom prvenstvu Nemačke. Posle smo, 1975. bili deseti na svetu u Notingemu i ispunili olimpijsku normu za Igre 1976. u Montrealu.
Uspešna sportska porodica
Svetlana i Darko Majstorović imaju dve kćerke – stariju Milicu (46), i nekadašnju uspešnu teniserku Borku (43): „Borka je bila prvak države u svim kategorijama, a Milica je krenula na veslanje i počela je baš lepo. Trenirala je skoro godinu dana, kada je poželela da ozbiljno porazgovaramo, da bi mi tada rekla da ne želi više da vesla. Na moje pitanje zbog čega, odgovorila je: Tata, ne volim da se znojim!. Prestala je, ali je nastavila da se druži s devojkama i momcima iz ’Danubiusa’. Što se Borke tiče, počela je s tenisom kada je imala 11 godina. Trenirala je u početku u TK Novi Sad, posle otišla u Vojvodinu, gde joj je Biljana Veselinović bila pet godina trener. Dogurala je do 300 i nekog mesta na VTA listi, a onda me je obavestila da ne želi više da trenira, jer je ocenila da ne može da bude među 10 najboljih na svetu, ”,sve ostalo je, za nju, bilo gubljenje vremena. Borka je danas profesor na fakultetu”...
Majstorović je tada već bio zaposlen, uz to, od 1972. i oženjen Svetlanom, a njegova supruga tada nije baš bila oduševljena time što se i dalje bavi veslanjem.
– Tada me je Srba Saratlić, bila je jesen, sećam se, zvao u klub na sastanak. Bili su tamo sekretar Veslačkog saveza Jugoslavije, savezni kapiten Joža Ropret, Srba i predsednik “Danubiusa”. Ropret mi je tada predložio da veslam u skifu u Montrealu, jer sam u najboljim godinama… Odgovorio sam mu da sam normu ispunio u dubl-skulu, a ne u skifu, i da moja želja jeste da odem na Olimpijadu, ali ne kao turista. U konkurenciji za čamac bili smo Pančić, Obradović i ja, s tim što su njih dvojica ocenjeni kao perspektivna posada. Predložio sam da dvojica najspremnijih putuju u Kanadu i počeo sam jako da treniram. Jednostavno, priliku nisam hteo da propustim i tukao sam ih u svim trkama.
Majstorović i Pančić bili su u jugoslovenskoj postavi na OI, ali…
– Zoran je tamo bio bolestan i na kraju smo osvojili deveto mesto, pošto smo bili treći u malom, B finalu. Tu sam, praktično, okončao ozbiljnu veslačku karijeru, iako sam i kasnije veslao, ali ne više na tom nivou. Po povratku u Novi Sad, otišao sam u moju firmu “Novosadsku toplanu”, u kojoj je u to vreme direktor bio Đorđe Ristić. Voleo je mlade ljude i sportiste, pa sam imao zaista sjajan status, pun razumevanja. Tada me je upitao da li ću da budem inženjer ili veslač i, pošto sam, naravno, odabrao ono prvo, rekao mi je da dođem sutra kod njega, gde me je sačekalo rešenje da postajem šef investicija u Toplani, što je bila mnogo ozbiljna funkcija i tada, ali i sada. Tada sam prestao da se takmičim i odsustvujem s posla. Ali, onda su me ljudi iz Veslačkog saveza odmah ubacili u rad te organizacije, pa sam, sve do pre četiri godine, bio predsednik “Danubiusa”, prvi čovek nacionalnog Saveza, ranije i predsednik VS Jugoslavije. Uz to, bio sam i vođa puta jugoslovenske veslačke reprezentacije na OI u Moskvi 1980. godine. Tamo su, da vas podsetim, naši veslači uzeli prve medalje – dubl-skul Zoran Pančić – Milorad Stanulov osvojio je srebro, a splitski dvojac s kormilarom Celent – Mrduljaš, s kormilarom Reićem, okitio se bronzom. Uz to, četverac Jugoslavije bio je šesti u finalu – podsetio je Majstrović, koji je kasnije postao vlasnik izuzetno uspešne privatne frime koja traje na tržištu već više od 40 godina, u kojoj i danas radi u punom kapacitetu i, stekli smo utisak, nema nameru, baš kao što je to bio slučaj ni dok je bio aktivni veslač, da odustane.
