(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ДАРКО МАЈСТОРОВИЋ, НЕКАДАШЊИ ВЕСЛАЧКИ ОЛИМПИЈАЦ И ВИШЕСТРУКИ ПРВАК ДРЖАВЕ Књига је увек имала предност
Ако смо нешто успели да научимо кроз серију текстова о (не)заборављеним асовима нашег спорта, то је да велики резултати просто не могу да стигну, уколико им нису претходили још већи снови сваког спортисте, понаособ.
Некадашњи веслачки шампион, Дарко Мајсторовић, који је наш нови саговорник, одмах на почетку разговора рекао нам је да је његов спортски сан био да наступи на Олимпијади.
– И у томе сам 1976. године у Монтреалу и успео. Тиме сам свој велики спортски циљ испунио и због тога сам и данас задовољан и испуњен човек.
Подршка оца и мајке
На питање да ли му се породица мешала у бављење спортом, Дарко је одговорио да им је само било важно то да заврши факутет. „Мом оцу Урошу било је по вољи да то буде машинство, чему се нисам опирао. Он је био грађевинац, није завршио факултет, али је до пензије био директор ’Неимара’. Мама Борка је била домаћица, а родитељи су, уз мене, имали и ћерку, моју сестру Јелисавету – Лелу, која је, нажалост, преминула с 32 године. Колико се мама и тата нису мешали у који спорт, најбоље говори податак да је отац, за 16-17 година мог веслања, једном био да ме гледа. И - никад више. Данас када погедам, вероватно сам могао и много више да направим у спорту, да сам му се искључиво посветио. Међутим, имао сам жељу да завршим факултет, у чему сам и успео, и да тиме испуним оно што су моји родитеји од мене очекивали‘.
Као и увек, кренули смо у хронолошку причу једног финог и успешног дела живота, у Дарковим младим данима.
– Рођен сам 15. фебруара 1946. године у Новом Саду, становао сам у близини, а после сам и похађао Основну школу “Иво Лола Рибар”. Стално сам ишао да играм фудбал у школском дворишту, с тим што сам био голман. Сећам се да смо, када смо били осми разред, учествовали на градском првенству школа, у којем смо победили ОШ “Ђорђе Натошевић”, за коју су тада играли Васа Пушибрк, члан прве шампионске генерације Војводине, као и мој каснији кум Драган Сурдучки и Влада Исијанов. После тога сам био позван да дођем и браним за “стару даму”, али нисам прихватио тај позив. Није ми се, у том тренутку, то учинило интересантним, али су ме другари, ипак, одвукли у Раднички с Детелинаре. Тамо сам, кажу, бранио добро за подмладак и, чак, био регистрован за први тим, када сам имао 17 година. Тада сам већ ишао у “Змај Јовину” гимназију, у којој ј учио заједно с рвачем Николом Маријановићем и гимнастичарем Милидраговићем, имена не могу да се сетим, који је био олимпијски кандидат за Олимпијаду 1968. у Мексику,
Из тог периода у живом сећању остао му је једна утакмица између сениора и подмлатка.
– Као по неписаном правилу, голмани су увек били предмет зафрканције осталих. И догодило се то да ме је један саиграч тада зезао и ја сам га – шутнуо. Тренер је то приметио и обојицу нас моментално послао на туширање, али, већ док смо ишли у свлачионицу, ми смо се помирили. Два дана касније, играли смо утакмицу, међутим, тренер је прочитао састав у којем мене није било, иако сам редовно био први голман. Упитао сам га: “Чика Славко, а шта је са мном?”, да бих добио одговор: “А, да, заборавио сам да ти кажем… Био је састанак дисциплинске комисије и казнили су те с два месеца ненаступања”. Од онда, па све до данас, никада више нисам био на Радничком, односно на стадиону на Детелинари! Нисам био огорчен или нешто тако, већ једноставно нисам имао времена толико да чекам. У међувремену, другари су ме звали да идем с њима на веслање, о којем нисам знао скоро ништа.
Каже Мајсторовић да је код куће, додуше, имао “килбот”, чамац са два весла, баш као скиф, у којег могу да седну две особе, једна напред, друга назад.
- С њим сам се возао по Дунаву, пошто су ми га родитељи купили. Имао сам основу када сам стигао у “Данубиус” и људи су то приметили. И тако је, отприлике, све то кренуло… До 1963. године сам веслао у четверцу, био најмлађи члан поставе, али се он тада распао. Клуб пратично није ни постојао, био је тамо само Бранко Мркић, један од првих професора физичког и велики зајубљеник у спорт, па и у веслање. Од њега сам тражио кључ од хангара како бих узео чамац и могао да веслам. Читаво пролеће и јесен чинио сам то сам у скифу, а онда се из војске вратио Срба Саратлић. Бранко га је питао да ли би хтео да ме тренира и он је, додуше после нећкања, прихватио да ради са мном.
Почетак сарадње са Саратлићем
Веома добро се сећа Мајсторовић првих тренинга са Србољубом Саратлићем: „На првом, ишли смо да трчимо. Срба се тек вратио из ЈНА. Био је члан и репрезентације Југославије и, на Медитеранским играма, освојио је бронзану медаљу у дубл скулу. Трчали смо тако, када ме је упитао да ли могу брже, на шта сам му одговорио потврдно. После тога, сели смо у два чамца, ја сам веслао уз обалу, где је лакше, а он је веслао нешто дубље и стално је посматрао шта радим. У једном моменту ми је казао да пробам да не дозволим да ме он престигне, наравно, учинио је то, али ме је упитао после шта радим и, када је чуо да сам гимназијалац, позвао е да од сутрадан почнемо заправо да тренирамо и, ето, тако је кренула моја веслачка каријера”.
Већ 1964. године, наш саговорник је победио у свим јуниорским тркама у скифу, изузев на државном првенству.
– Десило се то да ме је тада савладао човек који је, два пута пре тога, већ био шампион и то му је била трећа узастопна титула. Већ сам почео да побеђујем и сениоре, државне прваке, а од најранијих дана имао сам посебан режим рада. Поседовао сам бицикл, којим бих, свако јутро у 5.30 часова, лети ишао на тренинг, да бих у осам сати већ био на предавањима. Све то ми је доносило добре резултате, али, када је дошао мај, а тиме и испитни рокови, морао сам да учим и изгубио сам месец дана рада и због тога сам доживео тај једини пораз.
Брзо се име нашег саговорника нашло и на списку репрезентативаца Југославије, прецизније, догодило се то 1966. године.
– Било је то за друго Првенство света, које се одржавало на Бледу, а покровитељ је био Јосип Броз Тито. Претходило му је првенство државе у Јајцу, на којем сам био други у дубл-скулу са мојим кумом Љубомиром Поповићем. После тога су ме звали на припреме, али званично нисам био члан репрезентације и требало је још да се види шта ће да буде с мојим статусом. Тада ми је било остало још шест испита на години, два сам могао да пренесем, али сам четири морао да положим и то ми је, заиста, тада било много важније. Вратио сам се кући у Нови Сад, али ме је отац већ сутрадан позвао код себе у фирму. Иако нисам појма имао због чега је то учинио, отишао сам, да би ме он упитао да ли бих да идем на Блед. Иако сам рекао да одустајем, њега је позвао тадашњи председник Веслачког савеза Југославије, адмирал Љуба Трута, с молбом да ме пусти на Светско првенство. Одговорио сам да могу то да урадим, али под условом да будем сам у соби да бих учио, али и то да она поседује већи сто, на који могу да развијем све моје књиге и папире. И било је тако… Два месеца су трајале припреме, да би, последње недеље пред догађај, имали контролну трку, после које ми је саопштено да ћу веслати на СП. Лепо, одговорио сам, али ја сутра морам да идем у Нови Сад на испит, Потребно ми је да ујутро одем, положим испит и већ следеће јутро сам опет на Бледу. “Ако одеш, нећеш веслати”, гласио је одговор који сам добио. Тако је и било…
Свестан је да му је највећи проблем у каријери био тај да није био одлучан да се пави само спортом.
– Међутим, кад год бих запео и јако тренирао, по правилу сам био добар. У лето 1968. требало је да се иде на Олимпијаду у Мексику… Био сам на четвртој години факултета и с оцем сам се договорио да, као апсолвент, паузирам годину и имао сам простора да се спремим најбоље што могу. На свим тркама сам испунио критеријуме који су тражени, али… Припремали смо се двојац с кормиларом из Задра, четверац с кормиларом, комбинација веслача из Београда и Загреба, двојац без кормилара из Загреба и ја, у скифу. Тренирали смо непрекидно два-три месеца, прошао сам тестове у Луцерну, па у Дуисбургу и на Бледу, али је баш у Словенији четверац изгубио трку од поставе Гусара из Сплита. Подигла се велика фрка, седиште савеза било је у Сплиту и одлучено је да на Игре не иде нико од њих. И не само то: јављено ми је било да нема ко да ми носи чамац у Мексико, ни који би тренер путовао са мном. И, нико није отишао.
Дарко је веслао у четверцу без кормилара 1972. године, који је требало да учествује на Играма у Минхену.
- Последњу трку током припрема, коју нисмо ни требали да возимо, изгубили смо од екипе Бледа, а тада ниједан спортиста из Словеније није био у олимпијском тиму. То је савршено дошло, па су нас склонили, а у Немачку је отпутовала постава Бледа. Тако сам пропустио учешће на две Олимпијаде и решио сам да одем на следеће Игре. Током веслачке каријере, био сам првак државе у свим олимпијским дисциплинама, а мој “Данубус” је, за седам година, пет пута био екипни првак државе. Имали смо сјајну генерацију а у њој су, уз мене, били и Феодор Бојко, Љуба Поповић, Миодраг Миковић, Никола Грујић, један од најмлађих Зоран Панчић, па Драган Обрадовић и да не ређам даље. Освојио сам 19 титула, веслајући у више од 300 трка, од којих сам у 250 и нешто био први. Игром случаја, на припремама на Бледу, Саратлић је послао Панчића кући, пошто није желео да се ошиша. Већ 1973. предложио сам, као један од најстаријих у тиму, да дубл-скул весламо управо Панчић и ја. Отишао је, на моју сугестију, да се ошиша, уз речи “Па, добро, матори”, а већ после две недеље смо били први на Отвореном првенству Немачке. После смо, 1975. били десети на свету у Нотингему и испунили олимпијску норму за Игре 1976. у Монтреалу.
Успешна спортска породица
Светлана и Дарко Мајсторовић имају две кћерке – старију Милицу (46), и некадашњу успешну тенисерку Борку (43): „Борка је била првак државе у свим категоријама, а Милица је кренула на веслање и почела је баш лепо. Тренирала је скоро годину дана, када је пожелела да озбиљно поразговарамо, да би ми тада рекла да не жели више да весла. На моје питање због чега, одговорила је: Тата, не волим да се знојим!. Престала је, али је наставила да се дружи с девојкама и момцима из ’Данубиуса’. Што се Борке тиче, почела је с тенисом када је имала 11 година. Тренирала је у почетку у ТК Нови Сад, после отишла у Војводину, где јој је Биљана Веселиновић била пет година тренер. Догурала је до 300 и неког места на ВТА листи, а онда ме је обавестила да не жели више да тренира, јер је оценила да не може да буде међу 10 најбољих на свету, ”,све остало је, за њу, било губљење времена. Борка је данас професор на факултету”...
Мајсторовић је тада већ био запослен, уз то, од 1972. и ожењен Светланом, а његова супруга тада није баш била одушевљена тиме што се и даље бави веслањем.
– Тада ме је Срба Саратлић, била је јесен, сећам се, звао у клуб на састанак. Били су тамо секретар Веслачког савеза Југославије, савезни капитен Јожа Ропрет, Срба и председник “Данубиуса”. Ропрет ми је тада предложио да веслам у скифу у Монтреалу, јер сам у најбољим годинама… Одговорио сам му да сам норму испунио у дубл-скулу, а не у скифу, и да моја жеља јесте да одем на Олимпијаду, али не као туриста. У конкуренцији за чамац били смо Панчић, Обрадовић и ја, с тим што су њих двојица оцењени као перспективна посада. Предложио сам да двојица најспремнијих путују у Канаду и почео сам јако да тренирам. Једноставно, прилику нисам хтео да пропустим и тукао сам их у свим тркама.
Мајсторовић и Панчић били су у југословенској постави на ОИ, али…
– Зоран је тамо био болестан и на крају смо освојили девето место, пошто смо били трећи у малом, Б финалу. Ту сам, практично, окончао озбиљну веслачку каријеру, иако сам и касније веслао, али не више на том нивоу. По повратку у Нови Сад, отишао сам у моју фирму “Новосадску топлану”, у којој је у то време директор био Ђорђе Ристић. Волео је младе људе и спортисте, па сам имао заиста сјајан статус, пун разумевања. Тада ме је упитао да ли ћу да будем инжењер или веслач и, пошто сам, наравно, одабрао оно прво, рекао ми је да дођем сутра код њега, где ме је сачекало решење да постајем шеф инвестиција у Топлани, што је била много озбиљна функција и тада, али и сада. Тада сам престао да се такмичим и одсуствујем с посла. Али, онда су ме људи из Веслачког савеза одмах убацили у рад те организације, па сам, све до пре четири године, био председник “Данубиуса”, први човек националног Савеза, раније и председник ВС Југославије. Уз то, био сам и вођа пута југословенске веслачке репрезентације на ОИ у Москви 1980. године. Тамо су, да вас подсетим, наши веслачи узели прве медаље – дубл-скул Зоран Панчић – Милорад Станулов освојио је сребро, а сплитски двојац с кормиларом Целент – Мрдуљаш, с кормиларом Реићем, окитио се бронзом. Уз то, четверац Југославије био је шести у финалу – подсетио је Мајстровић, који је касније постао власник изузетно успешне приватне фриме која траје на тржишту већ више од 40 година, у којој и данас ради у пуном капацитету и, стекли смо утисак, нема намеру, баш као што је то био случај ни док је био активни веслач, да одустане.
