ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Стари Римљани и вино

Све те тврдње прихватају се на „часну реч”, без инсистирања о каквом познавању је реч, јер се ионако зна да иза тога не стоје завршене енолошке школе, него искуства пијења, „екстазе и мамурлуци”. 

Чињеница је да ту квалификацију познаваоца вина сви самовољно присвајамо, али се на то нико не љути. Наклоност вину сматра се нечим природним, свакоме доступним, а познавање малтене богомданим даром. 

Ако неко сам каже да се разуме у вино, онда ту нема места спору, исто као ни у разговорима о спорту или нечијем хвалисању о великим љубавима. 

Познавање вина не састоји се и не исцрпљује у количинама испијеног вина, него у схватању многих сазнања која садржи винска култура у ширем смислу. Игор Мандић, наш најзначајнији аутор и тумач ове теме каже: 

„Најважније је имати какво-такво винско искуство, засновано на једној наклоности или љубави (енофилији) коју временом треба схватити, али одатле тек треба поћи. Треба нешто знати о виновој лози и њеном пореклу, о њеним митолошким и религијским значењима, треба мало упознати винску литературу, поезију и винско филозофирање, треба дознати нешто о техници винификације и о чувању вина, треба себи објаснити циљ пијења вина (екстаза и мамурлук?), карактер духовне опојности што га она пружа, треба се обавестити о традицији те културе и о њеним модерним аспектима, треба прочитати каква су се вина пила некада, а каква данас и која су данас на гласу, треба упознати нека правила о слагању јела и вина, напокон треба прихватити вински ритуал.” 

Поштујући ово мишљење Игора Мандића, данашња колумна биће посвећена томе шта се и како пило у старој Грчкој и Риму.

Не дешава се често да питање о каквоћи вина постане питање живота и смрти, каже Том Стендиџ у делу „Царска винова лоза”. Управо то запечатило је судбину Марка Антонија, римског политичара и чувеног оратора, који се 87. године пре нове ере нашао на погрешној страни једне од многобројних и бескрајних римских борби за власт. 

Један старији генерал, Гај Марије, успео је да приграби власт и са великом суровошћу се обрушио на присталице свог противника, Суле. Марко Антоније се сакрио у кући једног свог присталице који је припадао знатно нижем сталежу, надајући се да никоме неће пасти на памет да га тражи у кући сиромаха.

Његов домаћин га је, међутим, нехотице одао, тако што је послао слугу да купи вино достојно тако цењеног госта. Слуга је отишао у оближњу винарију и испробавши оно што се нудило затражио неко много боље и скупље вино од понуђеног. Кад га је трговац упитао зашто тражи скупље вино, слуга му је одао идентитет госта свог господара. 

Продавац вина је одмах после тога отишао право Гају Марију, који је послао неколико војника да убију Марка Антонија. Пошто су упали у његову собу, војници нису могли себе да присиле да га убију - толико је био убедљив и моћан оратор. 

Њихов заповедник, који је за то време чекао испред врата, ушао је у собу да види шта се дешава. Оптуживши своје људе да су кукавице, извукао је мач и одрубио Марку Антонију главу.

Како даље пише Том Стендиџ, Римљани су, као и Грци пре њих, сматрали вино универзалним пићем. Пили су га подједнако и цезар и робови. Римљани су, међутим, знање о вину подигли на виши ниво. Домаћин Марка Антонија ни у сну свом госту не би изнео ону врсту вина коју је сам пио. 

Вино је постало симбол друштвених разлика, обележје богатства и статуса онога ко га пије. Разлика између најбогатијих и најсиромашнијих у римском друштву огледала се у њиховим различитим пехарима. 

Добростојећи Римљани сматрали су да је умеће препознавања и именовања најфинијих вина важан део целокупног уживања у вину: тиме су показивали да су довољно богати да себи приуште најфинија вина и да су стекли довољно искуства да знају које је које. 

Најфиније вино по општој оцени било је фалернско: древно италијанско вино које се узгајало у регији званој Кампанија. Његово име постало је симбол за луксуз, а приче о овом вину непоновљивог укуса живе и данас. 

Фалернско вино правило се искључиво од винове лозе која се узгајала у јасно дефинисаним регијама на падинама планине Фалернус, јужно од Неаполиса (Напуља). 

Фалернско каучина вино узгајало се на највишим планинским падинама, фаустијанско фалернско вино, које је важило за најбоље, на умереним висинама, на имању Фауста, сина диктатора Суле, а вино са нижих падина било је познато као фалернско.

Најфиније фалернско вино било је једна врста белог, која се остављала да одлежи најмање десет година или, по могућности много дуже, док не би добило златну боју.

Убедљиво најпознатије било је фалернско вино из бербе 121. године пре нове ере, познато и као „фалернски опимије”, по Опимију који је био конзул те године. Ту врсту пио је Јулије Цезар у првом веку пре нове ере, а 160 година старо опимијско вино сервирано је императору Калигули 39. године нове ере.

Друга цењена римска вина била су кекуба, сурентин и сетине које је било популарно лети у комбинацији са снегом са планина. Неки антички писци, укључујући и Плинија Старијег, тврдили су да је мода припремања хладних пића на тај начин још један пример декаденције тог времена.