ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Фрушка гора се осилила

Вино које га симболизује, као што то имају, да споменем само неке делове бивше Југославије: Црна Гора вранац и крстач, Херцеговина жилавку и блатину, Истра малвазију и теран, Словенија ребулу и цвичек, Далмација дингач и поступ... 

Ми таквих адута, нажалост, немамо. Даривамо се поклонима друге врсте, чешће ракијом него вином. 

У разговорима са читаоцима чуо сам да би одласком у госте, многи желели да иду са флашом неког нашег занимљивог и квалитетног вина. 

Препоручујем им силу, а ако ње нема италијански ризлинг или грашац бели, како га сада етикетира већина сремских винара. Не чуди ме што све више, посебно младих, знају понешто о сили.

Реч је о сорти која, коначно, постаје наша звезда и чудесном брзином истински симбол Срема, и светионик сремског винарства.

Реч је о новоствореној сорти у сремскокарловачком Институту за виноградарство и винарство. 
Чедо и понос наше науке и праксе.

Рођена је 1988. укрштањем кевединке, царице песка, на северу Бачке и водеће планетарне беле сорте шардонеа. Панонској сорти, која је рађала „кочијашко вино”, познати селекционер др Сима Лазић желео је да угради мало племићке „плаве крви” чувене француске сорте. Након вишегодишњег оплемењивачког рада, када је читав рад на хибридизацији био завршен, њен аутор је изненада преминуо 1981. у 59. години. 

Папиролошки рад и практично проверавање до званичног признавања нове сорте обавили су његови млађи сарадници доктори Владимир Ковач и Петар Циндрић. У знак сећања на свог старијег колегу новопризнатој сорти дали су име спајајући прва два слова његовог имена и презимена Сима Лазић: сила.

„Родила се прва звезда Фрушке горе”, чуо сам почетком деведесетих година у једном разговору у Сремским Карловцима. Власник познате дестилерије и винарије у Калифорнији, мој велики пријатељ из гимназијских дана, Новосађанин Милорад Каракашевић у посети Институту у Карловцима није крио своје одушевљење силом. 

Забележио сам његове речи: „Вино без иједног оштрог брида. Његова тајна је у винским испарењима које нико, од када вина постоје на планети, није могао да региструје. Нисам у стању да их опишем.”

Да се ради о значајној принови у светској матичној књизи винских сорти винове лозе, најуверљивије потврђује чињеница да је силу у свом винограду на Банстолу, одмах по званичном признању, на пола хектара посадио и сарадник њеног аутора др Владимир Ковач. Недавно преминули стручњак, познатији у свету него у нашој земљи. 

Ми, његови пријатељи, који смо га волели и ценили, имали смо прилику да уживамо у првим бербама овог енолошки још неистраженог вина. Продајом винограда Милану Петровићу, сила ће по први пут заблистати на винској карти ресторана Салаша 137. на Ченеју. Откриће је гости из Београда. Одатле креће прича о њој као чудесном вину, духовито речено, јединој сили која није насилна.

И ево, више од 20 година траје трка између винара и љубитеља вина. У њој за сада побеђују трезвени потрошачи.

 Виноградари сваког пролећа саде нове винограде силе, шире је по највинороднијим бреговима царице планине, али никако да задовоље потрошаче, да им осигурају довољно капљице достижне до нове бербе. 

Илуструјем то примером најзаслужнијег виноградара и винара за популарност силе Милана Петровића. Прошле године, крајем јула посетио сам га, с пријатељем Александром Гаталицом, нашим познатим писцем, тренутно дипломатом у нашој амбасади у Љубљани.

Желео је да се у Словенију врати са силом за своје пријатеље у Љубљани. „Немам ни капи, плануло је свих стотинак хиљада литара колико сам имао из лањске бербе”, рекао нам је. Слично су нам рекли и други познати произвођачи овог силовитог вина.

Доказ силе је у њеној конзумацији. Иза ње нико не стоји, чак ни Институт у коме је рођена, док је још постојао. Ни факултети, ни банке. О удружењима винара, којих немамо, да и не говоримо. Ни расадничари, произвођачи лозних калемова. 

Најупорнији виноградари до њих долазе, често и нелегалним путевима, из италијанских расадника. То што је сила енолошки неиспитана, виноградарима не смета: увелико је саде. 

Својом лепршавошћу и лепотом заузима место на винским картама као да је на њима одувек била. Право демократско вино, разумљиво и доступно сваком, симпатично и присно у својој јединствености, у којој има неке моцартовске лакоће. 

Формира укус генерације. Постаје пијуће вино Срема и Сремаца. Богатство које се не испушта из руку. Воле је жене. Фрушка гора се после 18 векова осилила.