SUZANA JOVANOVIĆ PRVI PUT JAVNO O POSLEDNJIM DANIMA SAŠE POPOVIĆA Otkrila kako su se borili sa opakom bolešću – „Ovo su bile njegove poslednje reči“

Suzana Jovanović je prvi put javno, kroz suze, govorila o poslednjim danima života svog supruga Saše Popovića, koji je preminuo 1. marta u Parizu.

Nakon pet meseci tišine, smogla je snage da stane pred kamere i otvori dušu o najtežem periodu kroz koji je prošla – Sašinim poslednjim danima, ali i o tome kako su se oprostili, šta je sve preživela, o izdaji, kolegama s estrade, prijateljstvu sa Lepom Brenom i mnogim drugim temama.

U emotivnoj ispovesti, Suzana se prisetila kroz šta su sve prošli neposredno pre Sašine smrti, kako je izgledao njihov oproštaj i kako je uopšte uspela da izdrži sve to. Otkrila je i da je njihova borba počela nekoliko meseci pre nego što je Saša saznao za svoju tešku dijagnozu.
"U Opatiji je polomio nogu, onda je došao ovde da sve to saniramo. Išao je na te audicije, njega je nerviralo jer nije mogao da radi punim kapacitetom i kako je on navikao. Okliznuo se, žurio je, nije upalio svetlo i tada je pao. Polomio je kost", započela je ona ekskluzivno za novi broj tabloida "Scandal" i nastavila:

"Očekujemo da skinemo gips i da uradimo sve. Odemo u KBC Bežanijska kosa i jedno snimanje, rendgen i doktorka kaže 'Ma daj mi da uradimo skener'. Sumnjivo im je bilo zašto kost zarasta sporo. Kad su uradili skener imali su šta i da vide, na želucu. Sve vreme sam bila s njim, nisam se odvajala od Saleta. Kad im je postalo sumnjivo na skeneru, krenuli su u detaljne analize, sve su uradili, nalaze krvi i sva snimanja, i kad su došli do rezultata... Bila sam u hodniku, meni nisu dali da uđem unutra gde je Sale ležao. Takvo je pravilo u medicini da se prvo pacijentu kaže o čemu se radi, a onda se pita pacijent kome želi da još saopšte. Pitali su ga da li možemo Suzani da kažemo, on je rekao "Bože ljudi kakvo pitanje, pa ja od Suleta nemam nikakvih tajni". Čim su oni rekli da ja ne mogu da uđem unutra i da moram da sačekam napolju, mene je samo nešto preseklo i znala sam da nešto nije u redu."

Kako je Suzana otkrila, svi su se, pa čak i sam Saša, nadali da će bolest pobediti:

"Svi smo imali nadu do samog kraja da se borimo, jeste rak želuca, endokrini taj neki, kad sam ušla unutra i kad su mi rekli. Krenula sam da se tresem, milion pitanja sam sebi postavila u sekundi."
O samom uzroku opake bolesti, s obzirom na to da nije imao nijedan porok i da se zdravo hranio, Suzana se preispitivala, a i dalje se preispituje, a upravo je to ono što su prvo pitali lekare.

"Ne znaju, ne znaju uzrok. Niko ne zna uzrok, mi smo isto to pitali. Noćni život nije, konzumacija nikakvih supstanci, alkohol ne. Oni kažu da je stres, da je to glavni okidač kod svih nas. On je bio pun energije, radio je, jedino što se žalio na povremene gorušice, ali to bi svaki čovek pomislio da je od neke hrane, na umor, i da je krenuo da kašljuca. Nikakvi drugi simptomi, nikakv gubitak kilaže, mučnine, povraćanje, bio je pun energije. Mi smo to saznali 6. juna, dan pre finala."

Lečenje je prvo započeo u Beogradu u KBC Bežanijska kosa, ali kada je situacija postala loša, a njegovo stanje sve gore, Suzana je odlučila da pomoć potraže u najboljoj klinici u Parizu.

"Ostali smo u KBC Bežanijska kosa i tu smo krenuli s lečenjem, ali kad je vrag odneo šalu i neke nenormalne temperature, da se organizam buni i vrišti, donela sam odluku da se spakujemo i odemo u Pariz, u najveću onkološku bolnicu, pa smo bili u nadi da ćemo tu pomoći Saletu, da će tu da se izleči i da pronađe spas."

"Nikada u životu nije posustao, nije hteo da priča na temu da će izgubiti, nego da će biti pobednik, on pre svega, pa mi kao njegova porodica. Nijednog trenutka nismo pričali da će ne daj Bože doći do tragičnog kraja. Prva ja, borac sam. Ma samo da se borimo, imali smo planova za ovo leto da putujemo, da svuda idemo. Da se posveti sebi i našoj deci, da više vremena provodimo zajedno i budemo na okupu, nijedne sekunde nije bilo reči o tome da će umreti. Njemu se čak i apetit vratio, imao je više energije, izlazio, hodao... Onda je krenulo loše, negde na pola lečenja, kad god odemo u Pariz, prvo što urade sve nalaze. Krenule su metastaze na jetri sve više i više, jer ovi lekovi ubijaju kancerogene ćelije, ali i organe."

U Parizu ih je čekalo dugo i mukotrpno lečenje, koje nažalost Sale nije izdržao do kraja. Suzana je ekskluzivno za novi broj tabloida "Scandal" otkrila da se nijednog momenta nije odvajala od njega i da je poslednje dane provela u krevetu do njegovog u bolničkoj sobi.

"Trebalo je da idemo nedelju dana kasnije na tu sledeću terapiju, međutim, njemu je strašno pozlilo, muka, teško mu je, nikako da se organizam povrati. Jedva smo otišli u Pariz, jedva smo ga ubacili u avion, teško je i hodao. Nijednog trenutka, nijednog dana, nijednog sekunda se nisam odvajala. Na 20 centimetara je bio moj krevet u bolnici udaljen od njegovog. Kad je ustajao noću da ide do toaleta, mene strah da ne padne pa skačem i pomažem mu, presvlačila ga noću... Bukvalno sam umirala zajedno s njim, ne možeš da mu pomogneš, ne znaš šta da uradiš. Gledaš sve to i nemoćan si, ali vidiš da mu je sve teže i teže. Mi smo otišli u Pariz da primi terapiju i da se vratimo kući, ne desetak dana je bila terapija. Kad su ga smestili u sobu, kreću analize i doktori sležu ramena. Tada su rekli da situacija uopšte nije dobra i da je jetra u jako lošem stanju, da je puna metastaze. Svaka naredna terapija je mogla samo da ga ubije, taj trenutak kad mi je saopštila, a ja onda njemu, jer su to lekari tražili, da mu ja saopštim."
Poslednji put kada su otišli u Pariz, i to zbog njegovog lošeg stanje, sve je krenulo nizbrdo. Posle brojnih analiza, lekari su Suzani saopštili da je stanje užasno i da upravo ona to mora da saopšti Saši.

"Sale je shvatio da se nešto dešava i non stop mene tražio da se vratim u sobu, a ja pred njim moram da glumim da je sve u redu i da se ništa nije desilo, da je sve super, sve ide kako treba. Ulazi Sandra i dogovorile smo se da ona prvo krene. Ne mogu da se setim, ona kreće: "Sale moj, moram nešto da ti kažem, pričala sam sa doktorima i nije dobro". U tom trenutku smišljam rečenicu, kako da mu kažem, nisam mogla to da izgovorim. I ja na kraju kažem: ljubavi, nije ti jetra dobro", a on gleda u mene i ja krećem da plačem, a on kaže"Sule moj, znam, sve znam, znam da je gotovo", otkrila je Suzana i nastavila:

"Ne znam kako je znao, ali sam posle čitala da dobijem neke odgovore i meni bude malo lakše, kaže da se to ljudima prikaže tih zadnjih dana života, da je to kraj. Krećem da plačem, ne mogu ni da pričam, i on u onom svom bolu i saznanju da će napustiti sve nas i da odlazi, kaže meni: "nemoj Sule da plačeš, nemoj molim te da plačeš, ti si jaka, ja najviše poverenja imam u tebe". Još je bio svestan, još smo mogli da komuniciramo s njim, a on kaže: "Znam da ćeš ti uraditi sve kako treba, ja najviše poveranja imam u tebe".
Nakon agonije, lekari joj saopštavaju da je Saši ostalo još tri dana života, makasimalno, zbog čega je ona odmah pozvala decu i najbliže prijatelje da se oproste od njega i da ne "ode usamljen sa ovog sveta".

"Posle sam izašla u hodnik da vidim šta da radim i pitali smo koliko mu je još ostalo, a oni su rekli možda dan, možda dva, tri, ali ne više od toga. Razmišljala sam samo decu da dovedem u Pariz, da se oprosti od dece i ovi neki njegovi najbolji prijatelji su došli: Ostoja, Mare, Miša Petrovski, da se oproste od njega i da budu tu. Odmah sam ih pozvala i deca moja na avion i odmah su stigli, to mi je bilo najvažnije, da ne ode tako sam, a da se ne oproste svi od njega. Na kraju smo pored njega ostali samo sin Danijel i ja, Aleksandra je toliko teško to doživela, dok su mu davali sva ona sredstva za spavanje, morfijum za bolove da ga toliko ne muči, ona je jadna sve to gledala. Toliko je plakala, meni je bilo teško i Danijelu da to gleda i zamolila sam ga da je odvede u hotel. Onda smo Danijel i ja, ovako kako stoji naš krevet pomoćni, bukvalno smo samo gledali u njega, on je već onako polako tonuo u san zbog morfijuma i do zadnjeg njegovog daha smo gledali, posmatrali, dežurali taj dan i tu noć, prvi, pa drugi dan i treći dan je preživeo", dodala je Suzana ekskluzivno za novi broj tabloida "Scandal".
"U jednom trenutku sam nešto skrenula pogled ka telefonu, a Danijel je gledao non stop u njega i samo mi je rekao: 'Mama, Sale više ne diše', to je bilo jezivo. Opet je to nekako drugačije, tu si u prostoriji s njim, znaš da je loše, ali da diše i taj trenutak kada je on to izgovorio, ja sam samo skočila, zagrlila i pipnula puls videla da ne diše... To je bilo jezivo."

Suzana je otkrila i šta joj je Saša rekao pre smrti.

"Da budem jaka, da ne plačem nikad više za njim i uopšte u životu, da budem jaka da se borim za decu i sebe, da nikad ne posustajem. Rekao mi je da on ima najviše poverenja u mene i da ću ja uraditi sve kako treba, kao da je on tu i sve ono što smo se dogovarali nas dvoje svih ovih godina, šta još treba da uradimo za decu, za nas, da pomognemo još deci da se skuće, pa one stanove koje smo im uzeli, pa lokale. Rekao je da ću ja sve uraditi kako treba i da nas mnogo voli, ali da zna da mora da ide, to je bilo zadnje dok je bio svestan", rekla je Suzana između ostalog u svojoj emotivnoj ispovesti.

Mondo.rs