MIONA MARKOVIĆ o NOVOM FILMU, glumačkoj profesiji i SOPSTVENIM PROJEKTIMA: Gluma je maraton, važno je da traješ

Publika ju je zavolela u serijama „Žigosani u reketu”, „Jutro će promeniti sve”, „Koreni”, „Močvara” i „Azbuka našeg života”, dok je zapažene role ostvarila i u predstavama „Deca” i „Putujuće pozorište Šopalović”. Sada je pred njom novi glumački izazov – glavna ženska uloga inspektorke Sonje u filmu Jelene Bajić Jočić „Čuvar ikone Svetog Đorđa”, koji će novosadsku premijeru imati 9. septembra.

„Čuvar ikone” je pošten, iskren, emotivan i potresan film o čoveku koji se bori sa nepravdom – kaže Miona Marković za „Dnevnik”. Mislim da pogađa, da nije patetičan i da ne prelazi meru... 
Da li zapravo dolazimo do toga da takve iskrene, ljudske filmske priče glumcima ponekad i više znače od učešća u grandioznim produkcijama?

– Naravno. Ja sam pobornik teorije da, u suštini, što više imaš, to manje misliš. Kada si ograničen, to može biti odlično jer moraš da razmišljaš kako da od onoga što imaš stvoriš nešto i pronađeš bolje rešenje. Moja uloga je lepa, a Radoš je zaista maestralan. Stvarno mislim da je napravio svetsku ulogu. 

Inače, sa tom ekipom, Radošem, Jelenom... radim već šest godina i osećam se kao da pripadam njihovoj porodici. Oni mi ukazuju toliko poverenja i pružaju prostor da mogu da istražujem i ono čega se i sama bojim. To može samo u takvom okruženju. Uostalom, Jelena Bajić Jočić i ja nekako rastemo zajedno, najpre kroz „Azbuku našeg života”, sada kroz ovaj film, a nastavljamo i dalje da sarađujemo. 

Pripadaš mlađoj generaciji glumaca, koja se po ulasku u profesiju suočila sa potpuno drugačijim produkcijskim, ali i medijskim uslovima u odnosu na one koji su vladili, recimo, početkom milenijuma . Koliko je to, s jedne strane, otežavajuće, jer moraš da vodiš računa o svemu, počev od objava na društvenim mrežama, a koliko, s druge strane, ipak otvara prostor za neke nove poslove, produkcije, filmove i serije?

– Drugačije je vreme i veoma se brzo menja. Imaš utisak da se svakih pet godina dogodi neka tektonska promena koja promeni način rada i funkcionisanje industrije. Društvene mreže su, recimo, kao tvoj lični televizijski program koji sam uređuješ. Ako umeš dobro da ih koristiš, možeš sebi da pomogneš, ali i da odmogneš ako ne znaš meru. To je uvek mač sa dve oštrice. 

S jedne strane sam veoma zahvalna, jer ponekad imam utisak da umem to da radim. S druge strane, mislim da samu sebe saplićem, jer ta preterana povezanost ljudi sa glumcima, kakve ranije nije bilo, ume da bude iritantna. 

Treba pronaći granicu između toga da ljudi žele da te gledaju u novim ostvarenjima i toga da ne moraju da znaju baš sve o tvom svakodnevnom životu. U suprotnom imaju utisak da gledaju nekoga iz komšiluka, a ne glumicu. Mi nemamo timove koji se time bave kao strani glumci. Tamo neko drugi za tebe brine o društvenim mrežama, „hendluje” te i na neki način te usmerava. 

Samoreklamiranje, odnosno ono što se danas naziva „brendingom”, odnosno pravljenjem brenda od sebe, postalo je ključno i za samo trajanje. Nekada je bilo dovoljno da napraviš dve dobre uloge pa da te ljudi zapamte, a sada je to potpuno drugačije. Trajanje danas iziskuje mnogo više. Ali su ti, s druge strane, i prilike otvorenije. Sada zaista možeš sam da napraviš neko malo čudo, da privučeš ljude da to gledaju i da ne zavisiš ni od koga. 

Koliko danas glumac može da bira šta će da radi?

– Ja sam zaista imala sreće i neke uloge sam odbila. Ali posle deset godina u poslu shvatiš da je posao ponekad samo posao i da ćeš neke stvari raditi da bi zaradio novac. Moramo da radimo; za nas je najveći problem kada ne radimo. Kod mene je mnogo veći problem šta da radim kada ne radim nego šta ću raditi kada posla ima. I pri tome nikada nemaš pojma šta će na kraju od nečega ispasti. 

Misliš da će ti neka uloga doneti neverovatan uzlet, mnogo se mučiš oko nje, a onda shvatiš da nije donela ništa od onoga što si očekivao. A neka „leva” uloga, u koju si ušao rasterećeno, donese nešto sasvim drugo. Mislim da mladi ljudi vremenom shvate da su prilike potpuno nasumične i da dolaze sa neočekivanih mesta. To je razlika. Sada imaš više frontova na kojima nastupaš. Oni su potpuno različiti i svaki te nauči nečemu.

Deset godina si u poslu - koliko se toga promenilo, koliko si se ti promenila i koliko se promenio tvoj pogled na profesiju?

– Sve se promenilo. Kada sam upisivala akademiju, uopšte nisam zamišljala da ću toliko glumiti na filmu. Sebe sam videla kao pozorišnu, dramsku glumicu, tragičarku. A onda se dogodila 2017. godina i počela je hiperprodukcija serija i filmova. Moju generaciju je to uhvatilo dok smo još bili na studijama. 

Šta zaista znači biti glumica u Srbiji shvatila sam tek posle pet-šest godina karijere, kada je posla počelo da biva sve manje i manje. Do tada mi je bilo prirodno da idem iz projekta u projekat. Nisam shvatala da je to nešto što se, zapravo, retko događa. Postoje periodi kada si u svom jeku i treba da iskoristiš sve što ti se pruža. Ja to tada nisam umela – bila sam naivna i previše skromna. 

Sada na sve to gledam drugačije. U tom smislu učim. Učim da je to posao, da tako funkcioniše i da je pažnja koju u određenom trenutku dobiješ deo tog posla. Menja mi se i pogled na glumu. Moj profesor je govorio: „Ovo je maraton i važno je da trajete.” Bio je u pravu. Jedno je blistavi trenutak, a drugo kada taj trenutak uspevaš iznova da vraćaš i da iznenađuješ publiku, ali i sebe, onim što možeš da ponudiš. Naravno, potrebna je i velika sreća da pronađeš ljude koji ti veruju i nude prilike.

Industrija danas definitivno više nije ista kao 2017?

– Sada je potpuno drugačije vreme. I stalno razmišljam o tome kako je mladim glumcima koji upravo završavaju akademiju. Teško je i nama koji smo već afirmisani, a ne mogu ni da zamislim kako je njima, koji tek treba da se dokažu i pokažu. 

U jednom trenutku sve se otvorilo. Godišnje je izlazilo sto glumaca, a realno imaš mesta za petoro. Grozno mi je i to što se na akademijama upisuju duple klase. Školuješ još glumaca, uzimaš im novac, a onda za njih nema posla i ni oni sami ne znaju šta će sa sobom. Ali dobro, mladih glumaca oduvek ima najviše. 

Kako stariš, sve ih je manje i manje. Verovatno u tom srednjem dobu, ukoliko i dalje istraješ, počinje da bude lakše nositi se sa tom neizvesnošću. Ali i shvatiš da posle teških vremena dolaze i plodne godine. Počinješ da razmišljaš o sebi kao autoru i o tome šta sam možeš da uradiš, a ne samo da čekaš poziv. Kada ti nije sve servirano na tacni, to postaje izazovnije. I mnogo te više raduje kada se za nešto mnogo više iscimaš.

Da li zato i pripremaš sopstveni projekat?

– Da. Sa suprugom, koji je pozorišni reditelj (David Alić, prim. aut), konačno ću posle nekoliko godina raditi zajedno. Biće to duodrama, potpuno nezavisan projekat. On će režirati, a igraćemo Miloš Đorđević i ja, po motivima kultne predstave „Greta, stranica 89”. 

Malo ćemo dramu prilagoditi današnjem vremenu i nama kao glumcima. To je nešto naše, pa će biti kako bude. Videćemo. Imam i još neke autorske stvari na koje sam strašno ponosna, ali još nije vreme da pričam o njima. Na to sam posebno ponosna zato što se u meni krčka već devet godina.

Nekada si sebe pre svega videla kao pozorišnu glumicu. Da li se to promenilo?

– Dosta igram i zadovoljna sam predstavama u kojima sam. Volim što igram u različitim pozorištima. Volela bih da me ima više, ali sam odustala od ideje da postanem član ansambla. Posle četiri-pet godina borbe, sada mi se čak dopada ta nezavisnost, iako je u ovom trenutku loša jer nema novca za honorarne glumce, pa pozorišta uglavnom angažuju članove svojih ansambala. Za pozorište, ipak, uvek ima vremena. 

Stalno sam u pozorišnom treningu i neprestano igram. Ne nedostaje mi pozorište, ali nedostaje mi novi proces. Svoju premijeru nisam imala još od 2023. godine, iako igram u predstavama za koje slobodno mogu da kažem da su hitovi – „Obraćanje naciji”, „Cigani lete u nebo”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Deca”, dok su se igrala, a sada i „Kauboji”. To su veoma različite i dobre predstave. Ali, naravno, želim i nešto novo. Zato se ovoj duodrami baš radujem.

Miroslav Stajić