МИОНА МАРКОВИЋ о НОВОМ ФИЛМУ, глумачкој професији и СОПСТВЕНИМ ПРОЈЕКТИМА: Глума је маратон, важно је да трајеш

Публика ју је заволела у серијама „Жигосани у рекету”, „Јутро ће променити све”, „Корени”, „Мочвара” и „Азбука нашег живота”, док је запажене роле остварила и у представама „Деца” и „Путујуће позориште Шопаловић”. Сада је пред њом нови глумачки изазов – главна женска улога инспекторке Соње у филму Јелене Бајић Јочић „Чувар иконе Светог Ђорђа”, који ће новосадску премијеру имати 9. септембра.

„Чувар иконе” је поштен, искрен, емотиван и потресан филм о човеку који се бори са неправдом – каже Миона Марковић за „Дневник”. Мислим да погађа, да није патетичан и да не прелази меру... 
Да ли заправо долазимо до тога да такве искрене, људске филмске приче глумцима понекад и више значе од учешћа у грандиозним продукцијама?

– Наравно. Ја сам поборник теорије да, у суштини, што више имаш, то мање мислиш. Када си ограничен, то може бити одлично јер мораш да размишљаш како да од онога што имаш створиш нешто и пронађеш боље решење. Моја улога је лепа, а Радош је заиста маестралан. Стварно мислим да је направио светску улогу. 

Иначе, са том екипом, Радошем, Јеленом... радим већ шест година и осећам се као да припадам њиховој породици. Они ми указују толико поверења и пружају простор да могу да истражујем и оно чега се и сама бојим. То може само у таквом окружењу. Уосталом, Јелена Бајић Јочић и ја некако растемо заједно, најпре кроз „Азбуку нашег живота”, сада кроз овај филм, а настављамо и даље да сарађујемо. 

Припадаш млађој генерацији глумаца, која се по уласку у професију суочила са потпуно другачијим продукцијским, али и медијским условима у односу на оне који су владили, рецимо, почетком миленијума . Колико је то, с једне стране, отежавајуће, јер мораш да водиш рачуна о свему, почев од објава на друштвеним мрежама, а колико, с друге стране, ипак отвара простор за неке нове послове, продукције, филмове и серије?

– Другачије је време и веома се брзо мења. Имаш утисак да се сваких пет година догоди нека тектонска промена која промени начин рада и функционисање индустрије. Друштвене мреже су, рецимо, као твој лични телевизијски програм који сам уређујеш. Ако умеш добро да их користиш, можеш себи да помогнеш, али и да одмогнеш ако не знаш меру. То је увек мач са две оштрице. 

С једне стране сам веома захвална, јер понекад имам утисак да умем то да радим. С друге стране, мислим да саму себе саплићем, јер та претерана повезаност људи са глумцима, какве раније није било, уме да буде иритантна. 

Треба пронаћи границу између тога да људи желе да те гледају у новим остварењима и тога да не морају да знају баш све о твом свакодневном животу. У супротном имају утисак да гледају некога из комшилука, а не глумицу. Ми немамо тимове који се тиме баве као страни глумци. Тамо неко други за тебе брине о друштвеним мрежама, „хендлује” те и на неки начин те усмерава. 

Саморекламирање, односно оно што се данас назива „брендингом”, односно прављењем бренда од себе, постало је кључно и за само трајање. Некада је било довољно да направиш две добре улоге па да те људи запамте, а сада је то потпуно другачије. Трајање данас изискује много више. Али су ти, с друге стране, и прилике отвореније. Сада заиста можеш сам да направиш неко мало чудо, да привучеш људе да то гледају и да не зависиш ни од кога. 

Колико данас глумац може да бира шта ће да ради?

– Ја сам заиста имала среће и неке улоге сам одбила. Али после десет година у послу схватиш да је посао понекад само посао и да ћеш неке ствари радити да би зарадио новац. Морамо да радимо; за нас је највећи проблем када не радимо. Код мене је много већи проблем шта да радим када не радим него шта ћу радити када посла има. И при томе никада немаш појма шта ће на крају од нечега испасти. 

Мислиш да ће ти нека улога донети невероватан узлет, много се мучиш око ње, а онда схватиш да није донела ништа од онога што си очекивао. А нека „лева” улога, у коју си ушао растерећено, донесе нешто сасвим друго. Мислим да млади људи временом схвате да су прилике потпуно насумичне и да долазе са неочекиваних места. То је разлика. Сада имаш више фронтова на којима наступаш. Они су потпуно различити и сваки те научи нечему.

Десет година си у послу - колико се тога променило, колико си се ти променила и колико се променио твој поглед на професију?

– Све се променило. Када сам уписивала академију, уопште нисам замишљала да ћу толико глумити на филму. Себе сам видела као позоришну, драмску глумицу, трагичарку. А онда се догодила 2017. година и почела је хиперпродукција серија и филмова. Моју генерацију је то ухватило док смо још били на студијама. 

Шта заиста значи бити глумица у Србији схватила сам тек после пет-шест година каријере, када је посла почело да бива све мање и мање. До тада ми је било природно да идем из пројекта у пројекат. Нисам схватала да је то нешто што се, заправо, ретко догађа. Постоје периоди када си у свом јеку и треба да искористиш све што ти се пружа. Ја то тада нисам умела – била сам наивна и превише скромна. 

Сада на све то гледам другачије. У том смислу учим. Учим да је то посао, да тако функционише и да је пажња коју у одређеном тренутку добијеш део тог посла. Мења ми се и поглед на глуму. Мој професор је говорио: „Ово је маратон и важно је да трајете.” Био је у праву. Једно је блистави тренутак, а друго када тај тренутак успеваш изнова да враћаш и да изненађујеш публику, али и себе, оним што можеш да понудиш. Наравно, потребна је и велика срећа да пронађеш људе који ти верују и нуде прилике.

Индустрија данас дефинитивно више није иста као 2017?

– Сада је потпуно другачије време. И стално размишљам о томе како је младим глумцима који управо завршавају академију. Тешко је и нама који смо већ афирмисани, а не могу ни да замислим како је њима, који тек треба да се докажу и покажу. 

У једном тренутку све се отворило. Годишње је излазило сто глумаца, а реално имаш места за петоро. Грозно ми је и то што се на академијама уписују дупле класе. Школујеш још глумаца, узимаш им новац, а онда за њих нема посла и ни они сами не знају шта ће са собом. Али добро, младих глумаца одувек има највише. 

Како стариш, све их је мање и мање. Вероватно у том средњем добу, уколико и даље истрајеш, почиње да буде лакше носити се са том неизвесношћу. Али и схватиш да после тешких времена долазе и плодне године. Почињеш да размишљаш о себи као аутору и о томе шта сам можеш да урадиш, а не само да чекаш позив. Када ти није све сервирано на тацни, то постаје изазовније. И много те више радује када се за нешто много више исцимаш.

Да ли зато и припремаш сопствени пројекат?

– Да. Са супругом, који је позоришни редитељ (Давид Алић, прим. аут), коначно ћу после неколико година радити заједно. Биће то дуодрама, потпуно независан пројекат. Он ће режирати, а играћемо Милош Ђорђевић и ја, по мотивима култне представе „Грета, страница 89”. 

Мало ћемо драму прилагодити данашњем времену и нама као глумцима. То је нешто наше, па ће бити како буде. Видећемо. Имам и још неке ауторске ствари на које сам страшно поносна, али још није време да причам о њима. На то сам посебно поносна зато што се у мени крчка већ девет година.

Некада си себе пре свега видела као позоришну глумицу. Да ли се то променило?

– Доста играм и задовољна сам представама у којима сам. Волим што играм у различитим позориштима. Волела бих да ме има више, али сам одустала од идеје да постанем члан ансамбла. После четири-пет година борбе, сада ми се чак допада та независност, иако је у овом тренутку лоша јер нема новца за хонорарне глумце, па позоришта углавном ангажују чланове својих ансамбала. За позориште, ипак, увек има времена. 

Стално сам у позоришном тренингу и непрестано играм. Не недостаје ми позориште, али недостаје ми нови процес. Своју премијеру нисам имала још од 2023. године, иако играм у представама за које слободно могу да кажем да су хитови – „Обраћање нацији”, „Цигани лете у небо”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Деца”, док су се играла, а сада и „Каубоји”. То су веома различите и добре представе. Али, наравно, желим и нешто ново. Зато се овој дуодрами баш радујем.

Мирослав Стајић