okoTVoko: Draga Saveta

Ispada da se dobar savet najbolje prima na televizijama. Ali, život odavno ne stanuje u našem šoubiznisu. Nema ni dobrog ukusa, ni pristojnosti, a ni kulture. Ne poštuje se zdravstveni karton, ne poštuje se nečije psihičko stanje, ne poštuje se tuđa patnja. Nema altruizma.

Sve emisije liče jedna na drugu i sele se sa televizije na televiziju. Život je odavno postao maskenbal i šatra, a pojedine pevačice se utrkuju da budu lažno duhovite ili su preterano dosadne, kako su ih savetovali PR menadžeri. 

Estrada je puna takvih kojima je cilj da odmognu, a ne da pomognu kolegama. Ili moraš biti jako ekscentričan da svima ideš na živce ili si jako dosadan po savetu silnog menadžmenta. Red geopolitike, onda začinimo malo nekom estradnom vešću... Za pokojnike nemamo ni deset minuta u strogim programskim košuljicama. 

Sve mora da bude sterilno, dosadno i po nekom kalupu. I onda vas zaboli glava kad pogledate neki stari, lep šou program na RTS planeti. Tamo je i plejbek bio umetnost. To se gledalo, prepričavalo, televizija je bila spektakl. Danas se televizija ne gleda, jedino ako mreže nešto ne prenesu u što kraćoj formi. 

Ono što se dešava Mini Kostić i to kako novinari izveštavaju o njenom psihičkom stanju je kršenje svih zakona profesionalnog kodeksa. I još kažu da su  prijatelji, a zapravo - novinari iz sačekuša. Novinarstvo ne može biti kolektivna izjava. Priznaje se samo intervju „jedan na jedan” pa makar i  putem mejla. 

Goca Tržan je novinare koji su je sačekali ispred jednog splava nazvala pogrdnim rečima, koje se ne koriste u pristojnoj komunikaciji. Javni govor nam je pun prostakluka, primitivizma, nekulture. Prosto, o nekim teškim stvarima se ne govori u medijima. Ne priča se o teškim imovinsko-pravnim odnosima. Ne iznosi se prljav veš bivših prijatelja i partnera. 

Nije aerodrom ili štrokavi ulaz mesto gde se traži izjava. Ne mogu pevačice i pevači da budu sagovornici o svim temama. Imamo hiperprodukciju programa za Jutjub. Svi pitaju isto, svi uzimaju slične izjave.

Tolika hiperprodukcija tera čoveka da drži televizor ugašen i da ponekad poželi da pobegne daleko, što dalje, negde gde nema ni medija, ni portala. To se zove duhovni restart. Divim se ljudima koji mogu da isključe telefon. Jer to je dobar put u detoksikaciju, ostalo je put u šizaonu i histeriju. 

Kako je lepo Đole imitirao jednog narodnjaka: „Sve se to dogodilo na putu za ludilo’’. Da imam ponovo 18 godina, pitanje je da li bih upisivao novinarstvo. A reč je o profesiji koja je za mene bila najbolja na svetu. Verovatno bih odmah krenuo u influensere i da hvatam lovu na brzinu jer se tako najviše isplati. 

Stoga, glava me zaboli kad krenu da popuju oni kič obučeni i prosipaju nam mudre savete. Najlakše je davati besplatne savete i ne javiti se na mejl ili na poruku. To je danas u modi. Biti nedostupan - da bi se izlečili sopstveni kompleksi i stekao utisak bitnosti.

Aleksandar Filipović