окоТВоко: Драга Савета

Испада да се добар савет најбоље прима на телевизијама. Али, живот одавно не станујe у нашем шоубизнису. Нема ни доброг укуса, ни пристојности, a ни културе. Не поштује се здравствени картон, не поштује се нечије психичко стање, не поштује се туђа патња. Нема алтруизма.

Све емисије личе једна на другу и селе се са телевизије на телевизију. Живот је одавно постао маскенбал и шатра, а поједине певачице се утркују да буду лажно духовите или су претерано досадне, како су их саветовали PR менаџери. 

Естрада је пуна таквих којима је циљ да одмогну, а не да помогну колегама. Или мораш бити јако ексцентричан да свима идеш на живце или си јако досадан по савету силног менаџмента. Ред геополитике, онда зачинимо мало неком естрадном вешћу... За покојнике немамо ни десет минута у строгим програмским кошуљицама. 

Све мора да буде стерилно, досадно и по неком калупу. И онда вас заболи глава кад погледате неки стари, леп шоу програм на РТС планети. Тамо је и плејбек био уметност. То се гледало, препричавало, телевизија је била спектакл. Данас се телевизија не гледа, једино ако мреже нешто не пренесу у што краћој форми. 

Оно што се дешава Мини Костић и то како новинари извештавају о њеном психичком стању је кршење свих закона професионалног кодекса. И још кажу да су  пријатељи, а заправо - новинари из сачекуша. Новинарство не може бити колективна изјава. Признаје се само интервју „један на један” па макар и  путем мејла. 

Гоца Тржан је новинаре који су је сачекали испред једног сплава назвала погрдним речима, које се не користе у пристојној комуникацији. Јавни говор нам је пун простаклука, примитивизма, некултуре. Просто, о неким тешким стварима се не говори у медијима. Не прича се о тешким имовинско-правним односима. Не износи се прљав веш бивших пријатеља и партнера. 

Није аеродром или штрокави улаз место где се тражи изјава. Не могу певачице и певачи да буду саговорници о свим темама. Имамо хиперпродукцију програма за Јутјуб. Сви питају исто, сви узимају сличне изјаве.

Толика хиперпродукција тера човека да држи телевизор угашен и да понекад пожели да побегне далеко, што даље, негде где нема ни медија, ни портала. То се зове духовни рестарт. Дивим се људима који могу да искључе телефон. Јер то је добар пут у детоксикацију, остало је пут у шизаону и хистерију. 

Како је лепо Ђоле имитирао једног народњака: „Све се то догодило на путу за лудило’’. Да имам поново 18 година, питање је да ли бих уписивао новинарство. А реч је о професији која је за мене била најбоља на свету. Вероватно бих одмах кренуо у инфлуенсере и да хватам лову на брзину јер се тако највише исплати. 

Стога, глава ме заболи кад крену да попују они кич обучени и просипају нам мудре савете. Најлакше је давати бесплатне савете и не јавити се на мејл или на поруку. То је данас у моди. Бити недоступан - да би се излечили сопствени комплекси и стекао утисак битности.

Александар Филиповић