"To je šamar svetitelju" REČI OCA PREDRAGA KOJE BI SVAKO DOMAĆINSTVO TREBALO DA ČUJE PRED SLAVU Nemojte praviti ovu grešku!
Kako se približava sezona velikih krsnih slava, u domovima širom Srbije počinju pripreme za jedan od najvažnijih porodičnih praznika.
Domaćice planiraju trpezu, domaćini sređuju kuću, a u vazduhu se oseća toplina zajedništva i duhovne radosti.
Slava nije samo prilika da se porodica i prijatelji okupe oko bogate trpeze, ona je i duboko ukorenjen verski običaj, jedinstven u pravoslavlju, koji u sebi spaja tradiciju, veru i zajedništvo.
O značenju i suštini slave govori otac Predrag Popović, koji objašnjava njeno poreklo, simboliku i način na koji bi savremeni vernici trebalo da je obeležavaju.
Kako je nastala slava kod Srba
„Slava se u istoriji kod Srba vezuje za period ili dan u kom je određena porodica primila hrišćansku veru. Recimo, ako je porodica primila hrišćanstvo na dan slave, onda je najstariji član uzimao ime nekog svetitelja na kog je primio hrišćanstvo. Zato se i zove krsna slava, jer su članovi te porodice na taj dan kršteni“, navodi Popović.
Sveštenik ističe da je kroz istoriju svetitelj postao zaštitnik doma i porodice, neko ko se, kako kaže, „u ime pravoslavnih hrišćana moli kod Boga“.
„Ipak, radi se i o mešavini narodnih običaja, a crkveni obredi slava kakvi su nam danas poznati otpočeli su sa beogradskim mitropolitom Mihajlom i 1862. godinom“, dodaje on.
„To je šamar svetitelju“
Suština slave, objašnjava otac Popović za „RTS“, nije u bogatoj trpezi, već u zajedništvu i duhovnosti.
„Ako je liturgija ikona carstva nebeskog, a Isus Hristos između nas, slava je ikona liturgije“, kaže on, naglašavajući da bi tog dana sveštenici zajedno sa domaćinima trebalo da traže oproštaj i blagoslov.
„Kada domaćin sa sveštenikom lomi slavski kolač, to su obredi istovetni onim u crkvi. Dakle, to je jedna vrsta liturgije. Posluži se žito i vino, a zatim i trpeza“, dodaje sveštenik.
Posebno upozorava na poštovanje posta, napominjući da mešanje mrsne hrane tokom posne slave nije primereno:
„To je kao da je neko udario šamar svom svetitelju. Recimo, kada vernici na Nikoljdan, za vreme Božićnog posta, posluže prasetinu pod izgovorom da gosti neće da im dođu ako usluže posnu trpezu, odgovor je jednostavan: Oni koji ne dolaze na ribu, ne treba ni da dođu na slavu“, ističe otac Popović.
Slavski kolač iz pekare i slavlje u restoranu
U vremenu brzog života, mnogi domaćini odlučuju se da slavski kolač naruče iz pekare, a trpezu organizuju u restoranu. Otac Predrag Popović smatra da bi se od takve prakse trebalo odmaknuti.
„Mi smo postali instant generacija — i domaćini i domaćice — kod koje se izgubio kompas, pa se, eto, i slavski kolač mesi u pekari. A slavski kolač treba da se mesi svetom vodicom. Takav kolač, kakav god da je, predstavlja našu žrtvu. Sveta vodica ne treba da se prosipa“, kaže sveštenik.
On dodaje da slava treba da bude skromna i domaćinska, u porodičnom okruženju:
„Pritom, za slavu, onaj koji slavi, mora da se pomuči, žrtvuje. Domaćin, domaćica, svi — cela porodica. Međutim, ako čovek nema gde, pa mora u restoranu, nije na kraju bitno ni gde će obeležiti slavu, već kako. Ako se za slavu puši, svađa i priča o politici, to nije suština. U osnovi je važno da se okupi porodica i podruži“, navodi Popović.
Ko nasleđuje slavu?
Na pitanje da li slavu nasleđuju samo muška deca, otac Popović odgovara da je to više stvar porodičnog dogovora nego strogo pravilo.
„U tradiciji je ostalo u narodu da su muška deca ta koja nasleđuju slavu. Kao i u slučaju prezimena... Žena uvek može da uzme svoju devojačku slavu, ili bilo kog drugog svetitelja. Recimo, moja supruga je uzela da slavi Svetu Petku“, zaključuje u razgovoru za RTS otac Predrag Popović.
