"То је шамар светитељу" РЕЧИ ОЦА ПРЕДРАГА КОЈЕ БИ СВАКО ДОМАЋИНСТВО ТРЕБАЛО ДА ЧУЈЕ ПРЕД СЛАВУ Немојте правити ову грешку!
Како се приближава сезона великих крсних слава, у домовима широм Србије почињу припреме за један од најважнијих породичних празника.
Домаћице планирају трпезу, домаћини сређују кућу, а у ваздуху се осећа топлина заједништва и духовне радости.
Слава није само прилика да се породица и пријатељи окупе око богате трпезе, она је и дубоко укорењен верски обичај, јединствен у православљу, који у себи спаја традицију, веру и заједништво.
О значењу и суштини славе говори отац Предраг Поповић, који објашњава њено порекло, симболику и начин на који би савремени верници требало да је обележавају.
Како је настала слава код Срба
„Слава се у историји код Срба везује за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску веру. Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени“, наводи Поповић.
Свештеник истиче да је кроз историју светитељ постао заштитник дома и породице, неко ко се, како каже, „у име православних хришћана моли код Бога“.
„Ипак, ради се и о мешавини народних обичаја, а црквени обреди слава какви су нам данас познати отпочели су са београдским митрополитом Михајлом и 1862. годином“, додаје он.
„То је шамар светитељу“
Суштина славе, објашњава отац Поповић за „РТС“, није у богатој трпези, већ у заједништву и духовности.
„Ако је литургија икона царства небеског, а Исус Христос између нас, слава је икона литургије“, каже он, наглашавајући да би тог дана свештеници заједно са домаћинима требало да траже опроштај и благослов.
„Када домаћин са свештеником ломи славски колач, то су обреди истоветни оним у цркви. Дакле, то је једна врста литургије. Послужи се жито и вино, а затим и трпеза“, додаје свештеник.
Посебно упозорава на поштовање поста, напомињући да мешање мрсне хране током посне славе није примерено:
„То је као да је неко ударио шамар свом светитељу. Рецимо, када верници на Никољдан, за време Божићног поста, послуже прасетину под изговором да гости неће да им дођу ако услуже посну трпезу, одговор је једноставан: Они који не долазе на рибу, не треба ни да дођу на славу“, истиче отац Поповић.
Славски колач из пекаре и славље у ресторану
У времену брзог живота, многи домаћини одлучују се да славски колач наруче из пекаре, а трпезу организују у ресторану. Отац Предраг Поповић сматра да би се од такве праксе требало одмакнути.
„Ми смо постали инстант генерација — и домаћини и домаћице — код које се изгубио компас, па се, ето, и славски колач меси у пекари. А славски колач треба да се меси светом водицом. Такав колач, какав год да је, представља нашу жртву. Света водица не треба да се просипа“, каже свештеник.
Он додаје да слава треба да буде скромна и домаћинска, у породичном окружењу:
„Притом, за славу, онај који слави, мора да се помучи, жртвује. Домаћин, домаћица, сви — цела породица. Међутим, ако човек нема где, па мора у ресторану, није на крају битно ни где ће обележити славу, већ како. Ако се за славу пуши, свађа и прича о политици, то није суштина. У основи је важно да се окупи породица и подружи“, наводи Поповић.
Ко наслеђује славу?
На питање да ли славу наслеђују само мушка деца, отац Поповић одговара да је то више ствар породичног договора него строго правило.
„У традицији је остало у народу да су мушка деца та која наслеђују славу. Као и у случају презимена... Жена увек може да узме своју девојачку славу, или било ког другог светитеља. Рецимо, моја супруга је узела да слави Свету Петку“, закључује у разговору за РТС отац Предраг Поповић.
