Đorđe Mišina, glumac: Na audiciju iz kovid bolnice

U ovoj seriji ćemo ga upoznati kao mladog Luku, starije dete Vesne i Uroša Popovića, čiji se brak nakon 25 godina raspada. Njegova uloga će se tek kroz epizode razvijati, a za Dnevnikov TV magazin Đorđe objašnjava da je njegov lik nakon završenog Pravnog fakulteta odlazi na Ibicu kako bi pronašao sebe, a onda se vraća kući i pokušava da se ponovo poveže sa svojim roditeljima.

– Luka je mojih godina. Ima avanturistički duh, spontan je, entuzijastičan, pozitivan, pomalo i nesiguran, zbog čega istražuje i samog sebe. Luka je tipičan predstavnik mladih. Koliko nas mladih završi fakultet i pita se šta će dalje?! Luka je odlučio da se zabavlja, a da li je tu odluku doneo samo kako bi se zabavio ili pak da pobegne od svega to ćemo videti u seriji. Možda on beži od nečega, a možda zapravo juri nešto novo. Lukina jedina greška je što je mlad. On pravi sve greške koje prave drugi mladi. On je samo izgubljen, ima 23 godine, kakav može da bude? Ne mogu da pričam o njemu sa nekom rezervom. I ja sam u tim godinama. I ja imam neku vrstu lične nesigurnosti, svoje potražnje sebe. Iako je Luka možda sušta suprotnost meni po nekim navikama, manirima i interesovanjima, mogao sam da ga razumem što se tiče njegove duše i mladosti – kaže na početku razgovora za naš list mladi glumac Đorđe Mišina i kroz smeh dodaje da je Luka pravi mamin sin. – Aleksandra Janković, koja igra moju majku u seriji, i ja smo se odmah, čim smo se upoznali, pronašli kao prijatelji. Nju sam gledao na ekranu kao klinac i potpuno sam bio fasciniran jer sam je video prvi put, zato što je ona stvarno legenda našeg filma i pozorišta, neko ko je idol mladim glumcima i glumicama. Bio sam toliko srećan što sam je upoznao, a pri tom i toliko uzbuđen što snimamo jer smo odmah imali neku energiju. Nju svi znaju kao Splićanku, a moji roditelji su iz Dalmacije, iz okoline Splita, pa se valjda odmah taj neki dalmatinski duh povezao. Krenuli smo da pričamo o vinu, suvom mesu, moru, našli smo se baš... Meni je fascinantno to što se njen lik zove Vesna, a moja majka u stvarnom životu se zove isto, a obe su '73. godište.

Koliko će se ljudi poistovetiti sa ovim likovima i serijom?

– Mislim da hoće, jer su to normalne stvari i odnosi. To nisu bolne teme objektivno gledano, ali subjektivno, za sve likove u seriji svaki taj razgovor i odnos jeste bitan. Oni svi prevazilaze svoje lične prepreke koje su sami sebi postavili.

Da li nam je potrebna jedna ovakva serija da bolje razumemo sve te odnose u jednoj porodici koja se raspada? 

– Sigurno. Mi živimo u 21. veku, u vremenu epidemije razvoda, da li je to dobro ili loše to treba gledati individualno jer svako je pojedinac za sebe. Neko me je pitao da li je razvod poguban za decu, okej može da bude i stvarno nekada i jeste, ali nekada je i loš brak poguban po decu. Treba gledati širu sliku, ali se tom temom treba baviti i ja se radujem što će naša publika imati priliku da gleda jednu ovakvu seriju koja je na jednom vrlo svetskom nivou. Pri tome to je nešto što gde god u svetu da pustiš svako će moći da se poistoveti, jer to je ljubav. Ona je jedina stvar koja opstaje, a sve drugo je prolazno. 

Zar nisu ovakve teme, koje su bliske čoveku i njegovoj današnjici, bolnije i donose veće otrežnjenje od misterija, trilera, akcije koje su trenutno brojnije kada je žanrovska struktura u pitanju?  

– Da, upravo sam to i hteo da kažem. Nekad su ovakve teme teže za sve nas jer to su duhovne stvari koje mi nosimo sami sa sobom, koje pokušavamo da prevazilazimo. To su prepreke koje smo sami sebi postavili, to su i odnosi, naš lični ego, ali i to kako spoznajemo jedni druge. Zato i mislim da svako može da se poistoveti sa ovom serijom. Tu ima i lika majke, oca, ćerke, sina, mladih ljudi i tih prijatelja. Svaki od njih ima svoju priču i svaki od njih je glavni junak u svojoj priči i prevazilazi sve te zadatke koje sam sebi zadaje. Nisam znao šta da očekujem, pročitao sam scenario koji je fenomenalan i znao sam da imamo fenomenalnu ekipu, ali, evo, mene je već prva epizoda baš emotivno istrošila jer i ja imam roditelje tih godina, tetku i teču, ujku i ujnu. Ko zna kroz šta i oni prolaze. Niko od nas ne zna šta ko od nas nosi.

Koliko je za mladog glumca teško da u ovoj „epidemiji“ serija koja nam se dešava dođe do jedne velike uloge?

– Krenuo sam da se bavim glumom još tokom srednje škole. Tad sam krenuo u „Dadov“, to mi je otvorilo neka vrata, i vrlo brzo sam radio svoj prvi veliki film „Posmatrači“ u režiji Nikole Ljuce, uz neka velika glumačka imena. Iz manjeg projekta sam išao u sve veće, a nadam se da će tako i ostati. Što bi Crnogorci rekli: „Da Bog da išao uvek uzbrdo i nikad ne dostigao vrh“ jer na vrhu možeš da ideš samo nizbrdo. Ova serija je naišla kao nešto najveće što sam do sada radio kada su domaće serije u pitanju. Nije epizodna uloga kakve sam imao ranije, mislim da sam se pokazao u dobrom svetlu. Imao sam sreću da sam poslednje dve godine, bez obzira na ovu bolest koja nas je zadesila, dosta radio. Neke projekte sam čak i izgubio zbog bolesti, jer sam preležao koronu i bio sam u kovid bolnici koja je tada bila „Areni“, gde sam dobio ulogu za seriju „Ubice mog oca“ jer sam radio kasting baš tu.

Kako je to izgledalo?

– Prvi dan kako sam došao tamo sam radio kasting za seriju „Ubice mog oca“ putem „Zoom“ platforme, bilo je to neverovatno (smeh). Javila mi se rediteljka Maša Nešković koja me je gledala, a oko mene su ljudi prolazili u skafanderu, maskama, kašljali su, to je bilo katastrofa. Kao da sam bio u Černobilu (smeh). Izgovarao sam tekst koji sam pripremio za taj kasting, a zapravo sam se osećao kao da ne znam gde se nalazim. To je bilo potpuno ludilo. Posle nekoliko dana su mi javili da sam dobio ulogu. Da li se njima samo svidelo to u kakvom sam se izdanju javio, ne znam (smeh). Posle toga sam se vratio na „Azbuku“, ali smršao sam nekoliko kilograma, pa mi je trebalo da se povratim i održim kontinuitet, a vrlo brzo nakon toga sam i krenuo da snimam „Ubice mog oca“ u istom dahu. Nisam imao tih nedelju - dve odmora, što doktori preporučuju kada preležiš kovid. Meni je čak u izveštaju pisalo da odmorim od tri do šest meseci, a ja sam već posle tri nedelje snimao scenu u kojoj sam morao da igram košarku. Nisam imao ni daha, ali sam znao da za ovaj posao kojim ja želim da se bavim uvek treba dati sto odsto, jer mnoge veće legende od mene su igrale predstave i pod temperaturama i u mnogo gorim izdanjima.

A u kakvoj ćemo vas ulozi gledati u seriji „Ubice mog oca“?

– U potpuno drugačijoj. To je jedna od većih uloga u novoj sezoni. Glumim jednog od glavnih negativaca u petoj sezoni. Igram Vukšu, mladog, agresivnog i opasnog tipa sa ulice, koji ima pogrešna uverenja i odnos prema svojim vršnjacima. Peta sezona serije se bavi vršnjačkim nasiljem najviše. Morao sam i Luku i Vukšu da pronađem negde u sebi ili u svojim prijateljima. Opet su to slične godine, ali su totalna suprotnost. Dok Luka u „Azbuci“ svoju nesigurnost filtrira kroz tugu, Vukša to čini kroz agresiju. Mislim da će publika imati priliku da vidi kako klinci naših godina mogu da ispadnu skroz dijametralno drugačiji. Zadovoljan sam što sam u roku od mesec dana razlike mogao da radim potpuno nešto drugačije. „Ubice“, koliko znam, počinju da se emituju u januaru, ali jedva čekam da vidim kako će ljudi da reaguju, posebno što serija već ima svoju publiku. Voleo bih, da ne zvučim previše nadmeno ili gordo, da ljudi ne misle da je to isti glumac u dva projekta, jer su potpuno drugačije uloge i moj vizuelni identitet. Kada bi me ljudi razlikovali onda bih rekao: „To je to, uradio sam posao“.

Vladimir Bijelić