Ђорђе Мишина, глумац: На аудицију из ковид болнице

У овој серији ћемо га упознати као младог Луку, старије дете Весне и Уроша Поповића, чији се брак након 25 година распада. Његова улога ће се тек кроз епизоде развијати, а за Дневников ТВ магазин Ђорђе објашњава да је његов лик након завршеног Правног факултета одлази на Ибицу како би пронашао себе, а онда се враћа кући и покушава да се поново повеже са својим родитељима.

– Лука је мојих година. Има авантуристички дух, спонтан је, ентузијастичан, позитиван, помало и несигуран, због чега истражује и самог себе. Лука је типичан представник младих. Колико нас младих заврши факултет и пита се шта ће даље?! Лука је одлучио да се забавља, а да ли је ту одлуку донео само како би се забавио или пак да побегне од свега то ћемо видети у серији. Можда он бежи од нечега, а можда заправо јури нешто ново. Лукина једина грешка је што је млад. Он прави све грешке које праве други млади. Он је само изгубљен, има 23 године, какав може да буде? Не могу да причам о њему са неком резервом. И ја сам у тим годинама. И ја имам неку врсту личне несигурности, своје потражње себе. Иако је Лука можда сушта супротност мени по неким навикама, манирима и интересовањима, могао сам да га разумем што се тиче његове душе и младости – каже на почетку разговора за наш лист млади глумац Ђорђе Мишина и кроз смех додаје да је Лука прави мамин син. – Александра Јанковић, која игра моју мајку у серији, и ја смо се одмах, чим смо се упознали, пронашли као пријатељи. Њу сам гледао на екрану као клинац и потпуно сам био фасциниран јер сам је видео први пут, зато што је она стварно легенда нашег филма и позоришта, неко ко је идол младим глумцима и глумицама. Био сам толико срећан што сам је упознао, а при том и толико узбуђен што снимамо јер смо одмах имали неку енергију. Њу сви знају као Сплићанку, а моји родитељи су из Далмације, из околине Сплита, па се ваљда одмах тај неки далматински дух повезао. Кренули смо да причамо о вину, сувом месу, мору, нашли смо се баш... Мени је фасцинантно то што се њен лик зове Весна, а моја мајка у стварном животу се зове исто, а обе су '73. годиште.

Колико ће се људи поистоветити са овим ликовима и серијом?

– Мислим да хоће, јер су то нормалне ствари и односи. То нису болне теме објективно гледано, али субјективно, за све ликове у серији сваки тај разговор и однос јесте битан. Они сви превазилазе своје личне препреке које су сами себи поставили.

Да ли нам је потребна једна оваква серија да боље разумемо све те односе у једној породици која се распада? 

– Сигурно. Ми живимо у 21. веку, у времену епидемије развода, да ли је то добро или лоше то треба гледати индивидуално јер свако је појединац за себе. Неко ме је питао да ли је развод погубан за децу, океј може да буде и стварно некада и јесте, али некада је и лош брак погубан по децу. Треба гледати ширу слику, али се том темом треба бавити и ја се радујем што ће наша публика имати прилику да гледа једну овакву серију која је на једном врло светском нивоу. При томе то је нешто што где год у свету да пустиш свако ће моћи да се поистовети, јер то је љубав. Она је једина ствар која опстаје, а све друго је пролазно. 

Зар нису овакве теме, које су блиске човеку и његовој данашњици, болније и доносе веће отрежњење од мистерија, трилера, акције које су тренутно бројније када је жанровска структура у питању?  

– Да, управо сам то и хтео да кажем. Некад су овакве теме теже за све нас јер то су духовне ствари које ми носимо сами са собом, које покушавамо да превазилазимо. То су препреке које смо сами себи поставили, то су и односи, наш лични его, али и то како спознајемо једни друге. Зато и мислим да свако може да се поистовети са овом серијом. Ту има и лика мајке, оца, ћерке, сина, младих људи и тих пријатеља. Сваки од њих има своју причу и сваки од њих је главни јунак у својој причи и превазилази све те задатке које сам себи задаје. Нисам знао шта да очекујем, прочитао сам сценарио који је феноменалан и знао сам да имамо феноменалну екипу, али, ево, мене је већ прва епизода баш емотивно истрошила јер и ја имам родитеље тих година, тетку и течу, ујку и ујну. Ко зна кроз шта и они пролазе. Нико од нас не зна шта ко од нас носи.

Колико је за младог глумца тешко да у овој „епидемији“ серија која нам се дешава дође до једне велике улоге?

– Кренуо сам да се бавим глумом још током средње школе. Тад сам кренуо у „Дадов“, то ми је отворило нека врата, и врло брзо сам радио свој први велики филм „Посматрачи“ у режији Николе Љуце, уз нека велика глумачка имена. Из мањег пројекта сам ишао у све веће, а надам се да ће тако и остати. Што би Црногорци рекли: „Да Бог да ишао увек узбрдо и никад не достигао врх“ јер на врху можеш да идеш само низбрдо. Ова серија је наишла као нешто највеће што сам до сада радио када су домаће серије у питању. Није епизодна улога какве сам имао раније, мислим да сам се показао у добром светлу. Имао сам срећу да сам последње две године, без обзира на ову болест која нас је задесила, доста радио. Неке пројекте сам чак и изгубио због болести, јер сам прележао корону и био сам у ковид болници која је тада била „Арени“, где сам добио улогу за серију „Убице мог оца“ јер сам радио кастинг баш ту.

Како је то изгледало?

– Први дан како сам дошао тамо сам радио кастинг за серију „Убице мог оца“ путем „Зоом“ платформе, било је то невероватно (смех). Јавила ми се редитељка Маша Нешковић која ме је гледала, а око мене су људи пролазили у скафандеру, маскама, кашљали су, то је било катастрофа. Као да сам био у Чернобилу (смех). Изговарао сам текст који сам припремио за тај кастинг, а заправо сам се осећао као да не знам где се налазим. То је било потпуно лудило. После неколико дана су ми јавили да сам добио улогу. Да ли се њима само свидело то у каквом сам се издању јавио, не знам (смех). После тога сам се вратио на „Азбуку“, али смршао сам неколико килограма, па ми је требало да се повратим и одржим континуитет, а врло брзо након тога сам и кренуо да снимам „Убице мог оца“ у истом даху. Нисам имао тих недељу - две одмора, што доктори препоручују када прележиш ковид. Мени је чак у извештају писало да одморим од три до шест месеци, а ја сам већ после три недеље снимао сцену у којој сам морао да играм кошарку. Нисам имао ни даха, али сам знао да за овај посао којим ја желим да се бавим увек треба дати сто одсто, јер многе веће легенде од мене су играле представе и под температурама и у много горим издањима.

А у каквој ћемо вас улози гледати у серији „Убице мог оца“?

– У потпуно другачијој. То је једна од већих улога у новој сезони. Глумим једног од главних негативаца у петој сезони. Играм Вукшу, младог, агресивног и опасног типа са улице, који има погрешна уверења и однос према својим вршњацима. Пета сезона серије се бави вршњачким насиљем највише. Морао сам и Луку и Вукшу да пронађем негде у себи или у својим пријатељима. Опет су то сличне године, али су тотална супротност. Док Лука у „Азбуци“ своју несигурност филтрира кроз тугу, Вукша то чини кроз агресију. Мислим да ће публика имати прилику да види како клинци наших година могу да испадну скроз дијаметрално другачији. Задовољан сам што сам у року од месец дана разлике могао да радим потпуно нешто другачије. „Убице“, колико знам, почињу да се емитују у јануару, али једва чекам да видим како ће људи да реагују, посебно што серија већ има своју публику. Волео бих, да не звучим превише надмено или гордо, да људи не мисле да је то исти глумац у два пројекта, јер су потпуно другачије улоге и мој визуелни идентитет. Када би ме људи разликовали онда бих рекао: „То је то, урадио сам посао“.

Владимир Бијелић